Svi putevi vode u Valjevo

Bajina Bašta i Tara, Povlen ili Divčibare, Užice i Zlatibor, Loznica, Šabac – svi putevi vode preko Valjeva. Ono što je nekada Rimskom carstvu bio Rim, to je danas zapadnoj Srbiji Valjevo. Naime, kud god da pođeš, Valjevo je usput.

U Turističkoj organizaciji grada putnike dočekuju kao dobri domaćini. Zajednički smo odabrali lokacije u Valjevu i okolini koje na najlepši način predstavljaju ovaj kraj. Krenuli smo od najstarijeg dela grada.

Šetnja kroz Tešnjar

„Čuvajte ovo kao oči u glavi”, rekao je jednom glumac Aleksandar Berček Valjevcima, misleći na čaršiju Tešnjar. I bio je u pravu. Čaršija ne tako duga budi mešana osećanja. Ona je ponos Valjevaca – iako potiče iz 19. veka, uspela da očuva prostorni raspored.

Carstvo sarača, grnčara, kazandžija, voskara… Radionice, trgovački i zanatski objekti i danas su tu, s izmenjenim namenama, ali u originalnom izgledu. Neki zanati su opstali, neki su zauvek nestali. Voskarska radionica porodice Pošarac iz 1909. je i sada tu. Tešnjar jednom godišnje okuplja desetine hiljada posetilaca na „Tešnjarskim večerima”.

Iako je započet proces konzervacije, pogled na oronule zgrade, neke čak skroz uništene, vraća u surovu realnost. Poslednja opomena da ako se nešto ne ubrza, čaršija neće još dugo ostati atrakcija.

Najlepša mesta Valjeva su, naravno, u blizini čaršije. Muselimov konak je najstariji objekat u Valjevu s kraja 18. veka i danas je u njemu muzej. Izgrađen je za administrativne potrebe muselima, turskog upravnika Valjevske nahije. U prizemlju, eksponati podsećaju na doba hrabrosti i srpskog inata, dok je podrum – nekadašnja apsana, muzej srpske patnje i bola. Početkom 1804. tu su proveli svoju poslednju noć Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, pre nego što su januarskog jutra odvedeni na obalu Kolubare i pogubljeni. Njihove odrubljene glave istaknute na krovu konaka probudile su želju za slobodom, a posledica je bio Prvi srpski ustanak.

Ako neko stvarno želi da upozna Valjevo, mora da izdvoji vreme za posetu još jednom muzeju i ostalim spomenicima. Muzej zavičajnih pisaca uvodi nas u kulturnu stranu ovog kraja. Prota Mateja Nenadović, Milovan Glišić, Desanka Maksimović, Matija Bećković samo su neka od imena valjevskog kraja koja su podizala srpsku kulturnu svest. Spomen-kompleks Brankovina, Muselimov konak, Moderna galerija, Narodni muzej, kula Nenadovića, Valjevska gimnazija – svi su na svoj način simboli ovog kraja.

Spomenici su ovde priča za sebe. Celo Valjevo je u stvari jedan jedinstveni spomenik. Za vreme Velikog rata,
1914–1915, bilo je grad-bolnica. Valjevci su uspeli da pobede istorijske netrpeljivosti i sukobe i sve velike ličnosti i dešavanja dobili su svoja obeležja u gradu. Vukov spomenik kod stare železničke stanice, kuća u kojoj je rođen Žikica Jovanović Španac, pa ona u kojoj je živeo. Tu, nedaleko od obale Kolubare se, kako kažu Valjevci, gledaju Desanka Maksimović i Živojin Mišić, a u blizini je i Spomenik seči knezova.

Na brdu Vidraka su spomen-obeležje žrtvama epidemije tifusa i ratnih operacija 1914–1916, tu je i spomenik Stevanu Filipoviću. Odignutih rukava, stisnutih pesnica i s rukama podignutim do neba – baš kao i na fotografiji iz udžbenika istorije. Mladić, s omčom oko vrata čeka egzekuciju i poziva sugrađane na otpor okupatoru.

U posetu manastirimaž

Legenda kaže da je na sam vrh Vidraka Marko Kraljević seo da se odmori, a u reci Kolubari noge da opere. Iza njega ostala je zaravan koja se danas zove Markova stolica. Mesto koje bi moglo biti lep vidikovac. Međutim, zarasla ili zapuštena okolina smanjuje vidljivost pa ga baš i ne mogu tako nazvati. Ipak, ako se neko zaželi mesta s lepim zalaskom sunca uz pogled na park Pećinu i Matino brdo, onda je na pravoj adresi.

Hram Vaskrsenja Hristovog s Crkvom Svetog Nektarija Eginskog je na najlepšem mestu u gradu. Tamo gde se grle Gradac i Kolubara. Na ovom mestu budi se želja za bolje upoznavanje ostalih svetinja u okolini. Manastir Bogovađa u blizini Mionice, Lelić, Jovanja, Ribnica, Pustinja i Ćelije čekaju putnike i vernike.