Ne samo elegija

Romi su među najugroženijim, najsiromašnijim, najobespravljenijim narodima ovoga sveta. Ima ih rasutih 12 do 14 miliona, najviše u Jugoistočnoj Evropi. Svuda polako sazreva politička volja da se njihov položaj menja. Odgovornost države u tom smislu pomenuta je i na nedavnoj svečanoj sednici Narodne skupštine Srbije povodom Međunarodnog dana demokratije, svakako i stoga što Srbija trenutno, kao predsedavajući Dekadi Roma, ima posebne i dodatne obaveze.

A kakve su u tom pogledu obaveze medija?

Sudeći po tekućem programu, televizije se bave Romima više no obično, prateći uglavnom rečeni opšti trend. Jedni najviše pomažu upravo njima svojim socijalnim i humanitarnim kampanjama, kao B 92 akcijama za Sigurnu žensku kuću i Svratište za decu ulice. Drugi za njih najviše čine novinarskim istraživanjem i insistiranjem da službena lica, vlast uopšte, sprovedu ono što je obećano. Treći se vezuju za neposredne povode u pokušaju da objasne aktuelne, po pravilu ekscesne događaje, smanje napetosti, uklone nesporazume...

Baš to je pokušano u četvrtak, u Jutarnjem programu Studija B, a povodom još neizvesnog, iako davno najavljenog, uklanjanja čuvenog „karton sitija” ispod mosta Gazela. Protivljenje stanovnika Borče da prime raseljene Rome za komšije tumačeno je ovde ne samo ukorenjenim predrasudama, nego i kao posledica neobaveštenosti meštana o celini poduhvata, o vrsti gradnje novog naselja, o urbanizaciji i infrastrukturnom jačanju celog starog kraja...

Samo nekoliko sati kasnije, pojava je dobila drugačije tumačenje i označena kao „zabrinjavajući nacionalizam kod Srba”. Bilo je to u seriji „Dekada Roma” koju prikazuje RTS, proizvodi „Golden tač”, a scenario piše i režira Milutin Jovanović. Serija se, inače, sastoji od kratkih desetominutnih epizoda koje su monotematski posvećene najproblematičnijim stranama romskog života – niskom obrazovanju, slaboj zdravstvenoj zaštiti, lošem stanovanju... Rađena je tako da uvodom istakne sumorne činjenice o postojećem stanju, a da se usredsredi na predlaganje rešenja za njegovo prevazilaženje. O tome govore stručnjaci, vladini službenici, nevladini aktivisti, romski predstavnici. Nažalost, sve to prate veoma tipske slike: riljanje po deponijama i kontejnerima; musava deca, bezubi starci; mali perači šoferšajbni; velike porodice zbijene po ćumezima... Pa kad se saopšti zanimljiv podatak da od oko 600 divljih romskih naselja u Srbiji trećina ima uslova za legalizaciju, autori propuste priliku da pokažu bar jedno od njih, da uvere gledaoca kako takva zaista postoje.

Predrasudama, kojih svakako ima, delotvorno se može suprotstaviti izbegavanjem klišea i u medijskom prikazivanju Roma – jer to je gotovo uvek jedna te ista, monotona elegija. Verovatno bi se Romi bolje osećali kad bi se televizije zainteresovale, recimo, za ona 24 natprosečno inteligentna deteta u testiranju 60 romskih mališana, za učinke romskih asistenata u osnovnim školama i vrtićima, za visokokvalifikovane romske pojedince koji žele da se zaposle u državnoj administraciji. Takav pristup medija, rekao je i Živan Mitrović, sagovornik Studija B, koristio bi posebno mladima, jačao im motivaciju, samopouzdanje, samopoštovanje. Dao im za uzore one koje je nabrojao ovaj zastupnik Evropskog pokreta Gazela: Banderasa, Lorku, Maradonu.