Не само елегија

Роми су међу најугроженијим, најсиромашнијим, најобесправљенијим народима овога света. Има их расутих 12 до 14 милиона, највише у Југоистoчној Европи. Свуда полако сазрева политичка воља да се њихов положај мења. Одговорност државе у том смислу поменута је и на недавној свечаној седници Народне скупштине Србије поводом Међународног дана демократије, свакако и стога што Србија тренутно, као председавајући Декади Рома, има посебне и додатне обавезе.

А какве су у том погледу обавезе медија?

Судећи по текућем програму, телевизије се баве Ромима више но обично, пратећи углавном речени општи тренд. Једни највише помажу управо њима својим социјалним и хуманитарним кампањама, као Б 92 акцијама за Сигурну женску кућу и Свратиште за децу улице. Други за њих највише чине новинарским истраживањем и инсистирањем да службена лица, власт уопште, спроведу оно што је обећано. Трећи се везују за непосредне поводе у покушају да објасне актуелне, по правилу ексцесне догађаје, смање напетости, уклоне неспоразуме...

Баш то је покушано у четвртак, у Јутарњем програму Студија Б, а поводом још неизвесног, иако давно најављеног, уклањања чувеног „картон ситија” испод моста Газела. Противљење становника Борче да приме расељене Роме за комшије тумачено је овде не само укорењеним предрасудама, него и као последица необавештености мештана о целини подухвата, о врсти градње новог насеља, о урбанизацији и инфраструктурном јачању целог старог краја...

Само неколико сати касније, појава је добила другачије тумачење и означена као „забрињавајући национализам код Срба”. Било је то у серији „Декада Рома” коју приказује РТС, производи „Голден тач”, а сценарио пише и режира Милутин Јовановић. Серија се, иначе, састоји од кратких десетоминутних епизода које су монотематски посвећене најпроблематичнијим странама ромског живота – ниском образовању, слабој здравственој заштити, лошем становању... Рађена је тако да уводом истакне суморне чињенице о постојећем стању, а да се усредсреди на предлагање решења за његово превазилажење. О томе говоре стручњаци, владини службеници, невладини активисти, ромски представници. Нажалост, све то прате веома типске слике: риљање по депонијама и контејнерима; мусава деца, безуби старци; мали перачи шофершајбни; велике породице збијене по ћумезима... Па кад се саопшти занимљив податак да од око 600 дивљих ромских насеља у Србији трећина има услова за легализацију, аутори пропусте прилику да покажу бар једно од њих, да увере гледаоца како таква заиста постоје.

Предрасудама, којих свакако има, делотворно се може супротставити избегавањем клишеа и у медијском приказивању Рома – јер то је готово увек једна те иста, монотона елегија. Вероватно би се Роми боље осећали кад би се телевизије заинтересовале, рецимо, за она 24 натпросечно интелигентна детета у тестирању 60 ромских малишана, за учинке ромских асистената у основним школама и вртићима, за висококвалификоване ромске појединце који желе да се запосле у државној администрацији. Такав приступ медија, рекао је и Живан Митровић, саговорник Студија Б, користио би посебно младима, јачао им мотивацију, самопоуздање, самопоштовање. Дао им за узоре оне које је набројао овај заступник Европског покрета Газела: Бандераса, Лорку, Марадону.