Život u prečniku od dva kilometra

Ranilug – Posle albanskog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije skoro 85 posto stanovništva opštine Kosovska Kamenica je nezaposleno. Ono što proizvedemo nemamo kome da prodamo, a osim korisnika budžetskih sredstava koja stižu iz Srbije i malog broja onih, nekada zaposlenih, koji primaju od 8.500 do 11.500 dinara, stanovnici Kosovskog Pomoravlja nemaju nikakvih primanja.

Ovako za naš list priča Nebojša Simić, zamenik predsednika opštine Kosovska Kamenica, koji pojašnjava da je zbog bezbednosti izmešten deo opštinske administracije Kosovske Kamenice u Ranilug.

On podseća da na ovom području ima 30 srpskih, 12 mešovitih i 34 albanska sela od kojih su mnoga ranije bila čisto srpska. U Kosovskom Pomoravlju živi više od 12.000 Srba i oko 45.000 Albanaca. Nakon dolaska Kfora 1999. godine više od 4.500 Srba sa ovog područja je raseljeno po Srbiji, uglavnom zbog straha i nesigurnosti, ekonomske neizvesnosti i nezaposlenosti.

– Već devet godina ne rade Fabrika keramike, građevinsko preduzeće „Trajko Perić”, Trgovina „Kriva reka”, „Kosmet-prevoz”, „Magnohrom”, Rudnik „Karačevo” i Strezovce, Farma ovaca Firićeje, „Niteks”, Farma pilića Ropotovo i Ciglana. Odnedavno delimično radi obnovljena srpska crepo-ciglana u Korminjanu, koja je izdata u zakup Albancu i ona zapošljava samo nekoliko Srba – kaže Simić i dodaje da su od dolaska Kfora napravljene katastrofalne greške na štetu Srba.

– Prvo se preregistruju a zatim privatizuju srpska preduzeća i imovina, i to po ne viđenom modelu. To je prava otimačina na veoma perfidan način, gde se Srbi koji su bili zaposleni u pojedinim preduzećima, očiglednom manipulacijom, isključuju iz prava na finansijsku nadoknadu (otpremninu, akcije i drugo).

Simić ističe da je narod na ovom području iscrpljen zbog sve prisutnijeg straha, neizvesnosti, ali i ekonomske nesigurnosti. Od 17. februara ove godine kada je proglašena jednostrana nezavisnost KiM oko 150 porodica iz Pasjana, Parteša, Koretišta i Budrige je otišlo u Švedsku, Švajcarsku, Luksemburg i druge zemlje. Prisutna je prodaja srpskog zemljišta uz važne saobraćajnice za koju Albanci za kupovinu nude i petostruko veću cenu samo da dobiju tu lokaciju.

Za to vreme, po Simićevim rečima, Srbi koji proizvedu izuzetno kvalitetno voće, povrće, pšenicu, kukuruz, mleko, sir, meso i druge proizvode nemaju kome da prodaju. Ogromni tržni viškovi se lageruju i propadaju. Albanci neće te proizvode da kupe, a zbog administrativnih (carinskih) propisa Srbi iz Kosovskog Pomoravlja ne mogu hranu da plasiraju u Srbiju.

– Rešenja ima i ukoliko Srbija samo neke probleme sagleda adekvatno, moglo bi mnogo sigurnije da se živi ovde i obezbedi nekoliko hiljada radnih mesta. Na primer, neke razvijene opštine u Srbiji mogu da sarađuju sa Srbima na KiM, da firme iz Srbije koje plasiraju robu na KiM to čine preko srpskih predstavnika koji žive ovde, da se donesu uredbe koje će dozvoliti uvoz i tranzit robe u oba pravca. Mnogo toga može da zaživi nakon stupanja na snagu CEFTA – kaže Simić i dodaje da mnogo toga može da se uradi, od sigurnijeg i boljeg snabdevanja električnom energijom, bolje zdravstvene zaštite i bolje bezbednosti, kako bi se obezbedio opstanak Srba na ovim prostorima.

Živorad Stamenković, nastavnik iz Ropotova, kaže da se u Kosovskom Pomoravlju živi veoma teško.

– Živimo kao u getu. Imamo ograničeno kretanje i vrtimo se u krug u prečniku od samo nekoliko stotina metara ili pak kilometar-dva. Nestašica struje je glavni problem kao i loša zdravstvena zaštita. Eto, preživljavamo očekujući da će se ipak nešto promeniti nabolje.

N. P., učenica ovdašnje gimnazije, kaže da ovde nema ništa od provoda. – Druženje i provod je to što se vidimo i prošetamo po školskom dvorištu i školskim hodnicima. Sa prvim mrakom zavlačimo se u kuću i jedva čekamo da svane, zbog bezbednosti – priča ova devojka.

Ipak, kako kaže, i pored velikih nedaća i problema većina i ne pomišlja da napušta svoja vekovna ognjišta. Svi se oni nadaju da dolazi bolje vreme i da će se sigurnije živeti u Kosovskom Pomoravlju.