Dijalog sa svetom

Mijalko Đunisijević rođen je u Čačku 1976. Završio je Akademiju za umetnost i konzervaciju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. Izlagao je 12 puta samostalno i učestvovao na oko 30 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Ove godine, dobitnik je nagrade na 27. izložbi ikona u Kulturnom centru Šabac.

Pre četrdesetak godina pokojni Patrijarh German je na jednoj komemoraciji u Jasenovcu rekao: „Opraštamo ali ne zaboravljamo”, dok po Svetom Jovanu Lestvičniku istinski smo oprostili tek kad smo zaboravili. Reči Svetog Jovana Lestvičnika vezuju se za pojedinca dok kao narod nikad ne smemo zaboraviti da se ne bi ponovilo. Gledajući vaše ikone jasenovačkih stradalnika zanima me koji je vaš stav po pitanju oprosta i zaborava?

Svi smo žrtve iskonske sile koja zaposeda čoveka nespremnog za borbu i tera ga da čini zlo. Možemo reći da ljudska priroda sama po sebi nije u stanju za dela zla, ali ipak podložna propadljivosti i smrti neretko čini takva nedela. Zato je potrebno sećanje koje nas drži u stanju pripravnosti, jer svi smo izloženi tom drevnom neprijatelju ljudskog roda. Kad je đavo iskušavao Svetog Makarija Egipatskog rekao mu je da je u svemu bolji od njega, da ne spava, ne jede, i tome slično, ali nema mir. U tome je razlika između čoveka i zla. Čovek kroz ljubav i dobre odnose sa drugim ljudima stiče mir i nezlobivost, dok je zlo uvek stihijska sila koju jedino ljudski mir može zaustaviti. Upravo to stanje mira u koje čovek ulazi uliva nadu da je moguće prevazići tu podložnost čoveka zlu. Mir je i preduslov za dobre odnose među ljudima, dijalog, pa i moguće rešenje nesuglasica. Stekli smo uslove da možemo razmišljati i razgovarati o Jasenovcu i događajima iz Drugog svetskog rata iz više ideoloških uglova, i to možda može da dovede do plodnog dijaloga, koji bi, verujem, izgradio neku vrstu sabornosti koja bi bila most i za dijalog sa drugim narodima, koje su ništa drugo nego žrtve neprijatelja ljudskog roda. Naše praštanje i mir će po prirodi stvari i sa druge strane probuditi dobru volju i pružiti ruku bratskog izmirenja, jer mi ljudi smo svi braća po prirodi bića, a onaj koji navodi ljude na zla dela je nebiće. To ništavilo je naš realan neprijatelj poznat i kao nepomjanik, koji kada nestane u zaboravu, ljudsko biće stiče uslove za svet bratske ljubavi, a dotle sećanje kroz Hristovu žrtvu ljubavi i sećanje na sve ostale žrtve koje su život položile za Hristovu ideju. To sećanje je ikonizovanje carstva božijeg, kao vera u susret jednog dana u ljubavi i dobroti, večnosti sa svojim bližnjima, koji za sad kao usnuli u gospodu žive u našem sećanju u zajednici oko čaše sa telom i krvlju gospodnjim oko koje gradimo identitet koji prašta i iskupljuje sve ono podložno truljenju i raspadanju.

Vaše ikone na prvi pogled kroz formu ne liče na kanonske ikone. Šta za vas predstavlja kanon i koliko je dozvoljeno u ikonopisanju komunicirati sa savremenom kulturom i trenutkom?

Forma se kroz vreme menja, svedoci tome su mnogi stilovi i škole koje su postojale kroz vreme. Na primer, komninsko slikarstvo se podjednako razlikuje od slikarstva iz crkve časnog krsta u manastiru Ostrog, kao što se razlikuje paleološko slikarstvo od, na primer, baroka. Slikarstvo u Vizantiji se nije delilo na svetovno i crkveno, već se na isti način slikao portret nekog građanina kao i portretska ikona svetitelja, nije postojao taj dualizam profano–sveto, koji je odlika modernog vremena. Pa prema tome crkvena umetnost je i pozvana da bude u dijalogu sa savremenom kulturom, da pronalazi u kulturi ikonične elemente koji su uticali na ikonopisca da pronađe put do crkve i ikonopisa i putem tih elemenata izgradi sliku, simbol, ikonu, a ne da odbacuje kulturu kao nešto grešno, jer je to strano hrišćanskom duhu koji je stvaralački, a to znači da prinosi gospodu na preobražaj sve aspekte života pa i umetničke forme. Umetnik pronalaženjem sličnog, ako ne i istog jezika sa savremenom umetnošću, kojim gradi ikoničan sadržaj, stvara jednu određenu platformu za dijalog crkve sa svetom, kroz koju se vidi šta je to što crkva nudi svetu, a to su žive forme koje se po prirodi stvari menjaju. Gde je kopizam, tu je etnofiletizam, a gde je umetnost tu je jaka vera, a bez vere nema crkve.

Kada sam pitao mog dedu, koji je takođe ikonopisac, koji je najveći kompliment koji je dobio za svoj rad, rekao mi je da mu je jedna žena rekla da pred njegovim ikonama ima želju da se moli. Da li je ikona pre svega molitveni predmet ili umetnički? I možda nije prirodno vršiti tu podelu, ali da li je u vama izvorniji stvaralački impuls ili vernički?

Vernički impuls je upravo stvaralački jer vera nije pasivna stvar. Ona je čin, i to čin za konkretnu ličnost sa kojom gradiš identitet kroz odnos. Ona je delo ljubavi pa po prirodi stvari je uvek kreativna, autentična. Naš Bog je tvorac svega vidljivog i nevidljivog, a mi kao ikone Božije, sinovi Božiji po blagodati smo pozvani upravo na delo vere, jer kroz nju gradimo odnos sa ocem nebeskim, i samim tim, kao sinovi smo pozvani da saučestvujemo u stvaranju njegovog dela. Mislim da je Berđajev rekao da je svaka novotarija koja je stvorena u umetnosti novina i za Boga i da se on tome raduje, jer ti novi putevi u umetnosti stvaraju situaciju kroz koju će on doći kada se vreme za to ispuni. Vremena se menjaju i po prirodi stvari i forme, a mi bi trebalo, kao ikonopisci, da imamo izoštrena čula da bismo mogli da prepoznamo onaj sveti kamen od ugla koji odbaciše zidari i na njemu izgradimo hram, a elementi za izgradnju hrama su uvek u svetu, i to je kultura u kojoj živimo po promislu božijem, i u koju Hristos dolazi i preobražava i iskupljuje kroz sadržaj koji je isti kao i pre dve hiljade godina, ali formom u kojoj današnji čovek živi.