Дијалог са светом

Мијалко Ђунисијевић рођен јe у Чачку 1976. Завршио је Академију за уметност и конзервацију Српске православне цркве у Београду. Излагао је 12 пута самостално и учествовао на око 30 колективних изложби у земљи и иностранству. Ове године, добитник је награде на 27. изложби икона у Културном центру Шабац.

Пре четрдесетак година покојни Патријарх Герман је на једној комеморацији у Јасеновцу рекао: „Опраштамо али не заборављамо”, док по Светом Јовану Лествичнику истински смо опростили тек кад смо заборавили. Речи Светог Јована Лествичника везују се за појединца док као народ никад не смемо заборавити да се не би поновило. Гледајући ваше иконе јасеновачких страдалника занима ме који је ваш став по питању опроста и заборава?

Сви смо жртве исконске силе која запоседа човека неспремног за борбу и тера га да чини зло. Можемо рећи да људска природа сама по себи није у стању за дела зла, али ипак подложна пропадљивости и смрти неретко чини таква недела. Зато је потребно сећање које нас држи у стању приправности, јер сви смо изложени том древном непријатељу људског рода. Кад је ђаво искушавао Светог Макарија Египатског рекао му је да је у свему бољи од њега, да не спава, не једе, и томе слично, али нема мир. У томе је разлика између човека и зла. Човек кроз љубав и добре односе са другим људима стиче мир и незлобивост, док је зло увек стихијска сила коју једино људски мир може зауставити. Управо то стање мира у које човек улази улива наду да је могуће превазићи ту подложност човека злу. Мир је и предуслов за добре односе међу људима, дијалог, па и могуће решење несугласица. Стекли смо услове да можемо размишљати и разговарати о Јасеновцу и догађајима из Другог светског рата из више идеолошких углова, и то можда може да доведе до плодног дијалога, који би, верујем, изградио неку врсту саборности која би била мост и за дијалог са другим народима, које су ништа друго него жртве непријатеља људског рода. Наше праштање и мир ће по природи ствари и са друге стране пробудити добру вољу и пружити руку братског измирења, јер ми људи смо сви браћа по природи бића, а онај који наводи људе на зла дела је небиће. То ништавило је наш реалан непријатељ познат и као непомјаник, који када нестане у забораву, људско биће стиче услове за свет братске љубави, а дотле сећање кроз Христову жртву љубави и сећање на све остале жртве које су живот положиле за Христову идеју. То сећање је иконизовање царства божијег, као вера у сусрет једног дана у љубави и доброти, вечности са својим ближњима, који за сад као уснули у господу живе у нашем сећању у заједници око чаше са телом и крвљу господњим око које градимо идентитет који прашта и искупљује све оно подложно труљењу и распадању.

Ваше иконе на први поглед кроз форму не личе на канонске иконе. Шта за вас представља канон и колико је дозвољено у иконописању комуницирати са савременом културом и тренутком?

Форма се кроз време мења, сведоци томе су многи стилови и школе које су постојале кроз време. На пример, комнинско сликарство се подједнако разликује од сликарства из цркве часног крста у манастиру Острог, као што се разликује палеолошко сликарство од, на пример, барока. Сликарство у Византији се није делило на световно и црквено, већ се на исти начин сликао портрет неког грађанина као и портретска икона светитеља, није постојао тај дуализам профано–свето, који је одлика модерног времена. Па према томе црквена уметност је и позвана да буде у дијалогу са савременом културом, да проналази у култури иконичне елементе који су утицали на иконописца да пронађе пут до цркве и иконописа и путем тих елемената изгради слику, симбол, икону, а не да одбацује културу као нешто грешно, јер је то страно хришћанском духу који је стваралачки, а то значи да приноси господу на преображај све аспекте живота па и уметничке форме. Уметник проналажењем сличног, ако не и истог језика са савременом уметношћу, којим гради иконичан садржај, ствара једну одређену платформу за дијалог цркве са светом, кроз коју се види шта је то што црква нуди свету, а то су живе форме које се по природи ствари мењају. Где је копизам, ту је етнофилетизам, а где је уметност ту је јака вера, а без вере нема цркве.

Када сам питао мог деду, који је такође иконописац, који је највећи комплимент који је добио за свој рад, рекао ми је да му је једна жена рекла да пред његовим иконама има жељу да се моли. Да ли је икона пре свега молитвени предмет или уметнички? И можда није природно вршити ту поделу, али да ли је у вама изворнији стваралачки импулс или вернички?

Вернички импулс је управо стваралачки јер вера није пасивна ствар. Она је чин, и то чин за конкретну личност са којом градиш идентитет кроз однос. Она је дело љубави па по природи ствари је увек креативна, аутентична. Наш Бог је творац свега видљивог и невидљивог, а ми као иконе Божије, синови Божији по благодати смо позвани управо на дело вере, јер кроз њу градимо однос са оцем небеским, и самим тим, као синови смо позвани да саучествујемо у стварању његовог дела. Мислим да је Берђајев рекао да је свака новотарија која је створена у уметности новина и за Бога и да се он томе радује, јер ти нови путеви у уметности стварају ситуацију кроз коју ће он доћи када се време за то испуни. Времена се мењају и по природи ствари и форме, а ми би требало, као иконописци, да имамо изоштрена чула да бисмо могли да препознамо онај свети камен од угла који одбацише зидари и на њему изградимо храм, а елементи за изградњу храма су увек у свету, и то је култура у којој живимо по промислу божијем, и у коју Христос долази и преображава и искупљује кроз садржај који је исти као и пре две хиљаде година, али формом у којој данашњи човек живи.