Legende Devojačkog bunara

„Ja ću vam govoriti o jednoj zemlji koju vi ne poznajete, o kojoj niste čuli. Ja sam tu zemlju video, ja sam po njenoj masnoj teškoj crnoj zemlji jahao, ja sam tamo svoje bitke vodio i voleo bih da mogu kroz nju da jašem kao njen gospodar. U toj zemlji ne leži samo hleb za mnogo hiljada ljudi, u toj zelji je i rad za mnogo nezaposlenih ruku…”

Ovako je austrijskom caru pisao Eugen Savojski (nije poznatom kojem, jer je služio trojicu) i to su reči koje su odredile put razvoja Banata, bogatog svakakvim čudima, na najvećem moru peska u Evropi.

Evropska Sahara

Zato Deliblatsku peščaru zovu i Evropskom Saharom i najstarijom pustinjom Starog kontinenta, ali ime duguje obližnjem selu Deliblato i kovanici turske reči deli (veliko) i srpske blato (rit). 

Kada su Turci konačno otišli iz Banata, 1789. godine, novom carstvu Habzburgovaca ostaju napuštena naselja i posao izgradnje donjeg Banata, takoreći iz pepela, a trebalo je ukrotiti i nemirni pesak koji je iz pustoši peščare leteo čak do Pešte i Beča, pravo u šoljicu čaja Marije Terezije.

To je prvo što ćete čuti o ovom prostranstvu od oko 300 kvadratnih kilometara peščanog reljefa, a za tom legendarnom pričom odmah sledi i ona da je peščara zapravo dno nekadašnjeg Panonskog mora.

Bilo kako bilo, danas ovde vladaju šume, proplanci kontinentalne pustinjske ravnice, koje presecaju prave pravcate peščane dine. U zagrljaju peščare živi njen najpopularniji deo – izletište Devojački bunar.

Tokom vremena nanizalo se i nekoliko legendi oko samog imena izletišta, no, pođimo redom.

Kao i svako naselje i Devojački bunar ima svoj centar. U njegovom srcu, na nevelikom proplanku, jedno kraj drugog stoje jedinstvena crkva brvnara u Vojvodini, podignuta pre dve decenije, posvećena Ognjenoj Mariji, zaštitnici od požara, i vremešni dolap, iz kog se nekada vukla voda sa dubine od 163 metra. E, tu legende uzimaju maha, a bunar koji je radio na konjsku snagu postaje i izvor, više ili manje romantičnih pripovesti.

Jedna kazuje da je mesto prozvano kako ne bi bile zaboravljene devojke – vodonoše, koje su se oko bunara –  dolapa okupljale, vodu zahvatale, te je nosile umornim radnicima, a malo i situaciju koristile da se o momcima ispričaju.

Druga počinje podatkom da su u širem krugu bunara živeli Srbi i Rumuni, a završava se tragedijom, poput onih Šekspirovih. Naime, baš na tom mestu, srpska devojka Dostana upoznala je i zaljubila se u mladog Turčina i pokušala da s njim pobegne, što je za ono vreme bilo ravno pravom skandalu. Ogorčeni meštani su joj presudili, ubivši je kraj ovog bunara, a narod ga od tada prozva – Devojački.

Romantične verzije

Ipak, najromantičnija verzija vezana je za čudesne moći bunarske vode. Ona kaže da svaka devojka koja se njom umije i tada zamisli momka na kojeg je „bacila oko” – za njega će se i udati. Na toj tački priča dobija zamaha i dve verzije, pa je po jednoj dovoljno samo umivanje, a po drugoj da je trebalo nešto vode i popiti. Danas, ni od jedne od tih mogućnosti nema ništa, jer je zdenac u Devojačkom bunaru odavno presušio.

Sa slojevima Deliblatskog peska i arheolozi su imali posla, pa iz različitih istorijskih preseka izranjaju priče o lokalitetima Židovar, Rimski šanac, Đurica, Grebenac, Veliki i Mali grad, a jedna legendarna vodi i do Drugog svetskog rata i partizana. Oni su se navodno nakon izvedenih akcija sklanjali u peščarskim šumarcima u baze-zemunice, obnovljene 1982. godine.

Vinogradi i filmadžije

Zatalasana peščara još pamti i da nije bilo kuće bez vinograda na čokotu. Ostale su tako priče o kolonijama „Palfi” i „Sauervald” kod Kajtasova, „Emanuelovac” kod Dubovca, „Vekerle” kod Vladimirovca, Mramorački vinogradi i imena loze otelo, trolinger, sazodoš, volovo oko, kozje sise i rozea dinka. Postepeno zapuštani čokoti ustupili su „krupni plan” filmadžijama, pa nije legenda da su na ovom terenu i na filmskoj traci oživljeni Džingis-kan i „Skupljači perja”. Pesak je bio i megdan polje „Boja na Kosovu”, a ovde je i „Sveti Đorđe ubivao aždahu”.