Umetnost je oda životu

Specijalno za „Politiku”
Nina Živančević

Pariz ‒ U prestižnoj Galeriji „Monparnas”, u istoimenoj ulici broj 55m, nedavno je bila postavljena izložba slika naše priznate umetnice Jarmile Vešović. Ona je 2018. godine i u Beogradu u Kući Legata imala veliku retrospektivnu izložbu simbolično nazvanu „Sećanja”, na kojoj je predstavila najznačajnije periode svog razvoja i na kojoj smo imali prilike da vidimo njene apstrakcije. Ovom prilikom u galeriji „Monparnas” bila su izložena isključivo njena ulja malog i velikog formata, ekskluzivno rađena u gamama kobaltplave boje za koja nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim ni da pripadaju našoj, vizantijskoj tradicije slikanja „vaseljene” sličnim tonovima, a ni tradiciji monohromne privrženosti kobaltnoj boji francuskog slikara Sulaža ili Iva Klajna. U spontanom razgovoru koji se razvio nakon otvaranja, umetnica je uspela da mi odmrsi neke od pomenutih tematskih zapleta.

Jarmila Vešović je rođena na Cetinju 1954. godine, a u Pariz stiže kao stipendista francuske vlade 1986. u eksperimentalni atelje tapiserije profesora Đina Silvestrija. Pošto je oduvek radila sa različitim materijalima, od tapiserija i paus papira do video-kolaža, ali uvek na svoj specifičan i prepoznatljiv način, pitam je koji joj je materijal ili način rada najdraži. Seća se da je ta početna faza njenog rada bila rajska, jer je po njenim rečima, sam atelje profesora Silvestrija obilovao svim vrstama umetničkih materijala, pergamentima, pigmentima svih boja, rolnama raznoraznog skupocenog papira i koji je istovremeno postao „životni” znak umetnice koja je često putovala sa gomilama papira i čitavim izložbama između Beograda i Pariza, Španije i Italije.

Prvu izložbu u Parizu imala je u Cite des Arts,1984, na koju je došla poznata kritičarka Suzan de Koning kojoj se Jarmilin rad „kolaža-crteža u prostoru” izuzetno dopao pa ju je odmah preporučila nekim dobrim galerijama. Pre svoje pariske stipendije Jarmila Vešović je završila Akademiju likovne umetnosti u Beogradu u klasi poznatog profesora Stojana Ćelića i magistrirala u klasi Radenka Miševića. Sećanja na velikog majstora, profesora Stojana Ćelića su velika inspiracija, koja su završila u Jarmilinoj instalaciji 2014. Umetnica ga se seća sa ljubavlju, kao i profesora Rogića koji joj je predavao grafiku i koji je, po njenim rečima, uvek podsećao da umetnik treba da pokuša da živi negde van svoga okrilja i rodnog mesta, jer samo tako može da se razvija nesputano i bogati pravim iskustvima.

Jarmila pak ističe da je profesor Ćelić  taj koji ju je naučio pravoj doslednosti u pogledu karaktera kao i strpljenju u radu. Lično je bio veoma strog ali i pravedan, seća se umetnica, ohrabrivao je studente da budu dosledni njihovom pravom karakteru, a nikako neki pioni na šahovskoj tabli nečije tuđe umetnosti. Ciklus radova „Dani rađanja i smrti (2013‒2014), naslovljen prema istoimenoj Ćelićevoj slici, a koji je nastao povodom specifičnog dana, 2. oktobra, na dan rođenja njenog sina i dan smrti njenog oca, predstavljen je i u njenoj impozantnoj monografiji „Sećanja”.

Umetnica istovremeno piše i poeziju i pitam je gde se ove dve umetnosti u njenom slučaju prepliću, na šta ona daje komentar da slika treba da je rečita, a reč slikovita i dodaje da je „slika pesma koja se vidi”, kako kaže Leonardo da Vinči. Ove umetnosti se prožimaju, i u skladu su sa muzikom koja nas možda najviše dotiče.

Otkriva da su njeni rani radovi na papiru imali oblik i teksturu „oštećenog zida”, da je grafika uticala na njeno slikarstvo na sasvim poseban način. „Oštećenja na zidovima fresaka” ili izlomljenosti su je naveli da traga za strukturom materije fragmenata. Njen put filozofske potrage konkretno se kasnije materijalizovao u njenoj fragmentarnoj obradi forme slika. Kaže da ju je rad na fragmentu koji se kretao preko egipatskih sarkofaga, konačno vratio našoj tradiciji u kojoj je takođe postojao sličan odnos prema materijalu.

Jarmila Vešović je dobila niz značajnih nagrada za svoj rad na poznatim međunarodnim izložbama od kojih se izdvajaju uzastopne nagrade Salona za crtež i akvareli u periodu od 2018. do 2023. u pariskom Gran Paleu. Od svojih nagrađenih radova ona izdvaja crtež na japanskom papiru u plavim tonovima predstavljen 2014. u Salonu Gran Palea. U istoj plavoj gami su i sve njene slike izložene nedavno u Galeriji „Monparnas” iako ona ističe da je rad uljem na slici ne interesuje više od rada na crtežu „koji kao koža diše” bez masnih, uljanih naslaga. Crtež je, po njoj, kvalifikovaniji da „emituje svetlost” i citira Vilijama Terna koji je predočavao da zadatak umetnika u slikarstvu nije da „maže površinu već da traži svetlost emocije”.

Setila sam se da su u početku našeg poznanstva oko 1992. kada sam iz Njujorka pristigla u Pariz, na Jarmilinim radovima uglavnom carovale ružičaste, tople game, oko 2000. ili tokom prve dekade 21. veka ona sve više prelazi u hladnije, tačnije plave game. Pitam je da prokomentariše tu svoju Iv Klajnovsku naklonost, da li ona ima veze i sa našim vizantijskim nasleđem i ona kaže da se u jednom trenutku umorila bavljenjem materijom, materijalom, da je krenula da istraži boju kao takvu. Kaže da je tragala za najfinijim pigmentom a to je plava, taj pigment najbolje ulazi u strukturu slike. Ističe da boja nije nešto što se nanosi već nešto što ulazi u pore slike, tako ona pušta svoje slike da dišu, da nekako „pulsiraju između svetlosti i materije”. Napominje da Klajn ili savremenici nisu imali nikakvog uticaja na njenu upotrebu plavog pigmenta koji je, zajedno sa određenim lepkom, kazeinom za freske, ostao tajna vizantijskih majstora. Voli i ljubičastu boju, naklonost koju duguje Van Ajku, ali kaže da nažalost njen pigment jako brzo bledi i nestaje.

Pitam je koja nagrada joj je od svih, uslovno rečeno, najdraža i ona pominje onu koju je dobila čak dva puta od strane francuske akademije, prvu 2003. za sliku „Otisci detinjstva” i drugu, 2012. Ističe duhovito da nije ona bila ta koja je dobila priznanja već njene slike i pritom se raduje što još postoje prostori i zemlje kao što je Francuska čiji kriterijumi vrednovanja počivaju na rigoroznim, tradicionalnim vrednostima.

Neumitno se postavilo pitanje njenih „monohromatskih” prethodnika, koliko je u njenom radu prisutan Rotko, na primer. Odgovara da su joj svi prethodnici bliski, naročito Sulaž, sa njegovim radom na plavom sa crnom bojom, ona tu uviđa spiritualan odnos umetnika sa umetnošću, određenu religioznu dimenziju koja je prisutna kod nje, a ranije i kod Sulaža. Pritom ističe da je „odnos prema svakom čoveku važan”, a da je slika odraz poštovanja i ljubavi prema čoveku. Na pitanje ako bi joj neko naredio da danas iz bilo kog razloga radi figuraciju, kako bi se u tome snašla, umetnica se nasmejala i odgovorila da je sve, na neki način, figuracija i „figurativno”. Svaki oblik ispoljavanja je figurativan, kaže, ali je pitanje kakav izbor umetnik pravi u odnosu na realnost. Smatra da je apstrakcija određeni odabir realnosti, jedan figurativni odabir života, izvučen iz konteksta viđenog. Umetnik bira svoj lični izraz i da bi iskazao svoje viđenje. Deca su, ističe, sasvim drugačija jer se ona uvek raduju, nevinom spontanom radošću bez obzira na „figurativan” ili „apstraktan oblik”. Naglašava da je radost života koju određena slika izaziva ono što je važno. Umetnost je oda životu.