Уметност је ода животу

Специјално за „Политику”
Нина Живанчевић

Париз ‒ У престижној Галерији „Монпарнас”, у истоименој улици број 55м, недавно је била постављена изложба слика наше признате уметнице Јармиле Вешовић. Она је 2018. године и у Београду у Кући Легата имала велику ретроспективну изложбу симболично названу „Сећања”, на којој је представила најзначајније периоде свог развоја и на којој смо имали прилике да видимо њене апстракције. Овом приликом у галерији „Монпарнас” била су изложена искључиво њена уља малог и великог формата, ексклузивно рађена у гамама кобалтплаве боје за која нисам могла са сигурношћу да тврдим ни да припадају нашој, византијској традиције сликања „васељене” сличним тоновима, а ни традицији монохромне привржености кобалтној боји француског сликара Сулажа или Ива Клајна. У спонтаном разговору који се развио након отварања, уметница је успела да ми одмрси неке од поменутих тематских заплета.

Јармила Вешовић је рођена на Цетињу 1954. године, а у Париз стиже као стипендиста француске владе 1986. у експериментални атеље таписерије професора Ђина Силвестрија. Пошто је одувек радила са различитим материјалима, од таписерија и паус папира до видео-колажа, али увек на свој специфичан и препознатљив начин, питам је који јој је материјал или начин рада најдражи. Сећа се да је та почетна фаза њеног рада била рајска, јер је по њеним речима, сам атеље професора Силвестрија обиловао свим врстама уметничких материјала, пергаментима, пигментима свих боја, ролнама разноразног скупоценог папира и који је истовремено постао „животни” знак уметнице која је често путовала са гомилама папира и читавим изложбама између Београда и Париза, Шпаније и Италије.

Прву изложбу у Паризу имала је у Cite des Arts,1984, на коју је дошла позната критичарка Сузан де Конинг којој се Јармилин рад „колажа-цртежа у простору” изузетно допао па ју је одмах препоручила неким добрим галеријама. Пре своје париске стипендије Јармила Вешовић је завршила Академију ликовне уметности у Београду у класи познатог професора Стојана Ћелића и магистрирала у класи Раденка Мишевића. Сећања на великог мајстора, професора Стојана Ћелића су велика инспирација, која су завршила у Јармилиној инсталацији 2014. Уметница га се сећа са љубављу, као и професора Рогића који јој је предавао графику и који је, по њеним речима, увек подсећао да уметник треба да покуша да живи негде ван свога окриља и родног места, јер само тако може да се развија неспутано и богати правим искуствима.

Јармила пак истиче да је професор Ћелић  тај који ју је научио правој доследности у погледу карактера као и стрпљењу у раду. Лично је био веома строг али и праведан, сећа се уметница, охрабривао је студенте да буду доследни њиховом правом карактеру, а никако неки пиони на шаховској табли нечије туђе уметности. Циклус радова „Дани рађања и смрти (2013‒2014), насловљен према истоименој Ћелићевој слици, а који је настао поводом специфичног дана, 2. октобра, на дан рођења њеног сина и дан смрти њеног оца, представљен је и у њеној импозантној монографији „Сећања”.

Уметница истовремено пише и поезију и питам је где се ове две уметности у њеном случају преплићу, на шта она даје коментар да слика треба да је речита, а реч сликовита и додаје да је „слика песма која се види”, како каже Леонардо да Винчи. Ове уметности се прожимају, и у складу су са музиком која нас можда највише дотиче.

Открива да су њени рани радови на папиру имали облик и текстуру „оштећеног зида”, да је графика утицала на њено сликарство на сасвим посебан начин. „Оштећења на зидовима фресака” или изломљености су је навели да трага за структуром материје фрагмената. Њен пут филозофске потраге конкретно се касније материјализовао у њеној фрагментарној обради форме слика. Каже да ју је рад на фрагменту који се кретао преко египатских саркофага, коначно вратио нашој традицији у којој је такође постојао сличан однос према материјалу.

Јармила Вешовић је добила низ значајних награда за свој рад на познатим међународним изложбама од којих се издвајају узастопне награде Салона за цртеж и акварели у периоду од 2018. до 2023. у париском Гран Палеу. Од својих награђених радова она издваја цртеж на јапанском папиру у плавим тоновима представљен 2014. у Салону Гран Палеа. У истој плавој гами су и све њене слике изложене недавно у Галерији „Монпарнас” иако она истиче да је рад уљем на слици не интересује више од рада на цртежу „који као кожа дише” без масних, уљаних наслага. Цртеж је, по њој, квалификованији да „емитује светлост” и цитира Вилијама Терна који је предочавао да задатак уметника у сликарству није да „маже површину већ да тражи светлост емоције”.

Сетила сам се да су у почетку нашег познанства око 1992. када сам из Њујорка пристигла у Париз, на Јармилиним радовима углавном царовале ружичасте, топле гаме, око 2000. или током прве декаде 21. века она све више прелази у хладније, тачније плаве гаме. Питам је да прокоментарише ту своју Ив Клајновску наклоност, да ли она има везе и са нашим византијским наслеђем и она каже да се у једном тренутку уморила бављењем материјом, материјалом, да је кренула да истражи боју као такву. Каже да је трагала за најфинијим пигментом а то је плава, тај пигмент најбоље улази у структуру слике. Истиче да боја није нешто што се наноси већ нешто што улази у поре слике, тако она пушта своје слике да дишу, да некако „пулсирају између светлости и материје”. Напомиње да Клајн или савременици нису имали никаквог утицаја на њену употребу плавог пигмента који је, заједно са одређеним лепком, казеином за фреске, остао тајна византијских мајстора. Воли и љубичасту боју, наклоност коју дугује Ван Ајку, али каже да нажалост њен пигмент јако брзо бледи и нестаје.

Питам је која награда јој је од свих, условно речено, најдража и она помиње ону коју је добила чак два пута од стране француске академије, прву 2003. за слику „Отисци детињства” и другу, 2012. Истиче духовито да није она била та која је добила признања већ њене слике и притом се радује што још постоје простори и земље као што је Француска чији критеријуми вредновања почивају на ригорозним, традиционалним вредностима.

Неумитно се поставило питање њених „монохроматских” претходника, колико је у њеном раду присутан Ротко, на пример. Одговара да су јој сви претходници блиски, нарочито Сулаж, са његовим радом на плавом са црном бојом, она ту увиђа спиритуалан однос уметника са уметношћу, одређену религиозну димензију која је присутна код ње, а раније и код Сулажа. Притом истиче да је „однос према сваком човеку важан”, а да је слика одраз поштовања и љубави према човеку. На питање ако би јој неко наредио да данас из било ког разлога ради фигурацију, како би се у томе снашла, уметница се насмејала и одговорила да је све, на неки начин, фигурација и „фигуративно”. Сваки облик испољавања је фигуративан, каже, али је питање какав избор уметник прави у односу на реалност. Сматра да је апстракција одређени одабир реалности, један фигуративни одабир живота, извучен из контекста виђеног. Уметник бира свој лични израз и да би исказао своје виђење. Деца су, истиче, сасвим другачија јер се она увек радују, невином спонтаном радошћу без обзира на „фигуративан” или „апстрактан облик”. Наглашава да је радост живота коју одређена слика изазива оно што је важно. Уметност је ода животу.