Verni rokenrolu i Zemunu

Na Zemun festu večeras nastupa „Ju grupa”, a svirka će uslediti neposredno posle koncerata na 56. Zaječarskoj gitarijadi i na Gradskom trgu u Leskovcu. Legende našeg rokenrola, basista Žika Jelić sa bratom Dragim i bendom izaći će pred svoje Zemunce i sve koji vole muziku koja je obeležila proteklih pola veka na ovim prostorima. Nastup u Zemunu uvek je na neki način poseban, jer ovaj deo Beograda za „Ju grupu” ima posebnu magiju. Braća Jelić su tu kao bend „Albatrosi”, davne 1962. godine, imali prvi zvaničan nastup, u klubu „Crna mačka”. Kasnije, „Ju grupa” je dobila ime na svirci u zemunskoj sinagogi, žive u centru Zemuna, a Dunav je večna inspiracija...

Legenda rokenrola u Srbiji, Žika Jelić, basista i jedan od osnivača „Ju grupe”, kaže za „Politiku” da su kroz sve ove decenije ostali verni rokenrolu i dodaje: „fizički se jesmo promenili, ali muzika nije”.

U određenim periodima tokom karijere imali ste i po dve stotine koncerata godišnje. I danas često nastupate. Gde pronalazite energiju posle više od pola veka na rok sceni?

I sada nas očekuju nastupi, svirka u Istočnom Sarajevu, kao i interesantan koncert u okviru prvog Fidboks festa, koji organizuje diskografska kuća „Fidboks”, 2. septembra, u atrijumu Beogradskog sajma, gde će pored „Ju grupe” svirati Nikola Čuturilo, „Atomsko sklonište”, FIT iz Rijeke i „Rok apoteka” iz Novog Sada. Sva ta putovanja i dešavanja kad je rokenrol u pitanju mogu da budu naporna i zahtevaju snagu i kondiciju, ali to smo stekli u mladosti. Sada smo turneje i putovanja sveli na razumnu meru, u skladu sa našim godinama, ali izdržavamo odlično! Kada se desi da imamo slobodnih deset-petnaest dana, da nemamo koncerte, nekako se čudno osećam – počinje i da mi biva dosadno. Inače, uvek sam imao puno toga što volim i u čemu sam uživao paralelno sa muzikom. To je Dunav, pecanje, provođenje vremena na reci, vožnja motorom, a u mladosti me je dugo držala ljubav prema gimnastici.

Kako se menjala „Ju grupa” u odnosu na sve društvene i promene u muzici, a šta je ostalo nepromenjeno?

Kao „Ju grupa”, od početka sedamdesetih, jednostavno smo krenuli iskreno, iz srca, i sa umećem koje smo već stekli ranijih godina svirajući, stvarajući sopstvene kompozicije, koje su u startu bile prepoznatljive i one traju do dana današnjeg. Tu se apsolutno ništa nije promenilo. Ostali smo verni rokenrolu na neki naš, srpski način. Najvažniji je taj život i živost koju pokazujemo kada izađemo na pozornicu. Van scene možemo da budemo ovakvi i onakvi, ali primetio sam da se na pozornici svi menjamo, od mirnih i staloženih ljudi odjednom se pretvaramo u osobe koji imaju snažnu energiju.

Da li je jedan od razloga dugovečnosti „Ju grupe” to što ste porodični bend?

Sve kreće iz porodice i trajanje „Ju grupe” je obeleženo time što smo porodični bend. Vaspitanje koje smo stekli u porodici nas je oblikovalo. Kada je muzika u pitanju, baš zato što smo porodica, imamo otvoren odnos i kažemo jedni drugima ako nam se nešto ne sviđa. Nikad nema ljutnje, svako od nas to prihvata.

Često se za vas i Dragog kaže da ste očevi rokenrola u Srbiji i da ste direktno ili indirektno uticali na mnoge muzičare. Rok publicista Peca Popović jednom je rekao da vas krasi poštenje i čestitost u poslu, što je retko.

Ovo što radimo, radimo pošteno i na pravi način. Zato toliko i trajemo. U moru svih koji se bave rokenrolom u Srbiji, ali slobodno mogu da kažem i u Evropi pa i u svetu, vrlo smo prepoznatljivi. Imamo svoje mesto. Druga je stvar to što smo rođeni ovde, a ne na anglosaksonskom području, pa da izvorno pevamo na engleskom jeziku, ali sve ono što koristimo kada je tradicionalna muzika u pitanju, melodije i ritmovi, to je ono što nas čini prepoznatljivima.

„Ju grupa” je u jednom trenutku bila nadomak inostrane karijere. Imali ste nastup u čuvenom klubu „The Marquee” u Londonu, snimili ste probne snimke za CBS. Ipak, karijeru ste nastavili ovde. Šta biste iz današnje perspektive savetovali mladim muzičarima?

Mladima bih preporučio da probaju jer ništa ne gube. I mi da smo ostali, ne bismo izgubili – bar tako sa sadašnjeg stanovišta mislim. A ko zna, možda bismo izgubili i zdravlje i posvađali se međusobno... Možda. U svakom slučaju, neke prilike koje život stvori treba iskoristiti i pokušati.

Koji trenuci u karijeri „Ju grupe” su ostali u vašem sećanju kao najupečatljiviji?

Za ove 53 godine karijere urađeno je mnogo albuma i ko zna koliko hiljada koncerata. Teško mi je da izdvojim nešto, jer svaki koncert doživljavam identično, maksimalno se dajemo, a svaki nastup nam je poseban. Ali možda je najinteresantniji period bio sam početak, kada smo osnovali grupu. Imali smo svakodnevne probe, nastajale su nove pesme za prvi albu, a kada je izašla ta longplej ploča 1973. godine, poseban je osećaj da u izlozima prodavnica stoji naš album. To bih izdvojio kao period koji najradije pamtim u stvaralaštvu„Ju grupe”.

Očekuje vas nastup na Zemun festu. Kakav je osećaj kada u publici vidite mlada lica i šta je u vašoj muzici prijemčivo za nove generacije?

Kada izađemo na pozornicu raspon godina publike je veoma veliki – od roditelja sa decom do onih koji su nešto mlađi od Dragog i mene i koji stoje negde tamo pozadi i slušaju po ko zna koji put pesme koje su voleli kad su bili mladi. Što se tiče vrlo mlade publike, primetio sam da se najviše raduju i pevaju sa nama „Čudnu šumu”, verovatno zbog ritma. Ako tako ostane, a hoće sigurno, neka mlada pokolenja očuvaće sve ono što je radila „Ju grupa” i ostale grupe iz starije generacije.