Žičana ćuprija usamljenog pesnika

Gojna Gora pod Maljenom – Da stvarnost može da nadmaši maštu, uveravaju nas, ponekad, naoko obični ljudi. Na primer, pedesetogodišnjak Miodrag Tešić iz Gojne Gore, sela pod Maljenom. On je izumeo originalan način da prelazi reku Kamenicu kad poželi da iz kuće stigne do varošice i dalje do Pranjana.

– Zbog mog samotnjaštva komšije me smatraju, u najmanju ruku, čudakom, ali nisam izmislio ovu „ćupriju“ tek da bih se izdvojio od ostalog sveta, već me je na to muka naterala. Jer, komšije su mi zabranile da prelazim preko Veselinovića ćuprije. Zato sam, često, po snegu i ledu, morao da gazim preko reke da se ne bih svađao –objašnjava nam Tešić kako se dosetio da pomoću telefonskih kablova premosti reku.

– Kad mi je dosadilo da gazim reku,nabavio sam telefonske kablove koji mogu da izdrže moju težinu i razapeo ih između dve vrbe: po jednoj žici koračam, a za drugu se pridržavam rukama. Nije se do sada desilo da kabal pukne niti da se, makar noć bila gusta kao testo, omaknem i padnem u vodu. Čak i kad nadođe Kamenica, moja „ćuprija“ ostane pedalj-dva iznad vode – kaže nam ovaj čudni domaćin, koji poseduje sedam-osam hektara, krmaču sa dvadesetak prasadi, 15 ovaca, koze, kokoške. Ali, i to stočno blago je naučilo da bude, po čitav dan, bez gazdinog nadzora. Miodrag im svakog jutra pripremi hranu i vodu, a onda, preko žičane ćuprije, izađe na požeški put i, posle nekoliko kilometara pešačenja, prispe u Pranjane. Tu pomaže u kafanama i prodavnicama, utovara i istovara robu, tu se prehranjuje i stavi u džep poneku crkavicu. A to što, kad se vrati, zatekne poneko pile, jagnje ili prase manje na broju – ništa strašno.

– Ukrao ga neko kome je trebalo, a nije imao svoje – odmahuje Miodrag rukom, pun razumevanja za lopova.

Tešiću je ravno 53 godine, a još nije stao na „ludi kamen“. Jedna davna, neostvarena ljubav je kriva što se odlučio na večno momkovanje. Ona je daleko od Gojne Gore, čuo je da je sama, a Miodrag često u svojoj osamljenosti greje maštu misleći na nju, ali ne pokušava da ponovo podgreva staru ljubav. Kako je izdržao do sada, tako će i od sada. Vreme krati čitanjem i pisanjem pesama, a to je ovde još jedan razlog da ga komšije smatraju čudakom.

– Pišem sebe radi, opevavam razne događaje da se ne zaborave, pišem i ljubavne pesme, već znate o kome, ali ona ih nikad neće pročitati. Pišem kad se osamim u svojoj kući, ali često i u kafani. Puna kafana, žagor, a ja i tu budem sam na svetu. Imam pesama za podebelu zbirku, no od toga neće biti ništa. Rekoh vam već: pišem sebe radi – zaključuju Miodrag.

B. Lomović