Жичана ћуприја усамљеног песника

Гојна Гора под Маљеном – Да стварност може да надмаши машту, уверавају нас, понекад, наоко обични људи. На пример, педесетогодишњак Миодраг Тешић из Гојне Горе, села под Маљеном. Он је изумео оригиналан начин да прелази реку Каменицу кад пожели да из куће стигне до варошице и даље до Прањана.

– Због мог самотњаштва комшије ме сматрају, у најмању руку, чудаком, али нисам измислио ову „ћуприју“ тек да бих се издвојио од осталог света, већ ме је на то мука натерала. Јер, комшије су ми забраниле да прелазим преко Веселиновића ћуприје. Зато сам, често, по снегу и леду, морао да газим преко реке да се не бих свађао –објашњава нам Тешић како се досетио да помоћу телефонских каблова премости реку.

– Кад ми је досадило да газим реку,набавио сам телефонске каблове који могу да издрже моју тежину и разапео их између две врбе: по једној жици корачам, а за другу се придржавам рукама. Није се до сада десило да кабал пукне нити да се, макар ноћ била густа као тесто, омакнем и паднем у воду. Чак и кад надође Каменица, моја „ћуприја“ остане педаљ-два изнад воде – каже нам овај чудни домаћин, који поседује седам-осам хектара, крмачу са двадесетак прасади, 15 оваца, козе, кокошке. Али, и то сточно благо је научило да буде, по читав дан, без газдиног надзора. Миодраг им сваког јутра припреми храну и воду, а онда, преко жичане ћуприје, изађе на пожешки пут и, после неколико километара пешачења, приспе у Прањане. Ту помаже у кафанама и продавницама, утовара и истовара робу, ту се прехрањује и стави у џеп понеку цркавицу. А то што, кад се врати, затекне понеко пиле, јагње или прасе мање на броју – ништа страшно.

– Украо га неко коме је требало, а није имао своје – одмахује Миодраг руком, пун разумевања за лопова.

Тешићу је равно 53 године, а још није стао на „луди камен“. Једна давна, неостварена љубав је крива што се одлучио на вечно момковање. Она је далеко од Гојне Горе, чуо је да је сама, а Миодраг често у својој осамљености греје машту мислећи на њу, али не покушава да поново подгрева стару љубав. Како је издржао до сада, тако ће и од сада. Време крати читањем и писањем песама, а то је овде још један разлог да га комшије сматрају чудаком.

– Пишем себе ради, опевавам разне догађаје да се не забораве, пишем и љубавне песме, већ знате о коме, али она их никад неће прочитати. Пишем кад се осамим у својој кући, али често и у кафани. Пуна кафана, жагор, а ја и ту будем сам на свету. Имам песама за подебелу збирку, но од тога неће бити ништа. Рекох вам већ: пишем себе ради – закључују Миодраг.

Б. Ломовић