Ne daj bože da živiš u zanimljivim vremenima

Surove knjige se ne podređuju banalnoj diktaturi zabave, a izneveravajući čitaočeva očekivanja i rušeći njegovu samouverenost da će se tokom čitanja provesti kao na lepom i poučnom putovanju, primoravaju ga da postavlja pitanja, da se promeni, da mu postane neprijatno zbog uljuljkanosti svakodnevice u kojoj obitava.

Teoriju o etici surovosti, o knjigama koje ne dopuštaju predah koji tražimo u njima, razvio je španski pisac Hose Ovehero, a među njih sigurno spada i novi roman Vladimira Kecmanovića „Kad đavoli polete”, u izdanju „Lagune”. Prikazujući društveno dno koje pretenduje da bude elita, ogrezlo u kriminalu, orgijama i izopačenosti, ova pripovest u fokus stavlja glavnog negativca, on je taj koji samoga sebe karakteriše sopstvenim govorom. Njegov usvojenik, zlostavljani dečak iz doma, sasvim je obesvojen, on je „tuđi”. Sve što će se oko njih i sa njima desiti odjekuje daleko i širi se na tamu čitave naše epohe, ne može se predvideti do kraja, koji je i novo poglavlje po sebi.

Zbog čega ste odlučili da glas date negativcu, dok je žrtva nema i isključena iz sopstvenog bića, „tuđa” kako je predstavljena u priči?

Možda zbog toga što negativci, direktno ili preko glasnogovornika, drže pridike, mudruju, obećavaju, prete... A reč žrtava se, i ako progovore, gubi u dodekafoniji glasova budala koje, svesno ili nesvesno, igraju ulogu korisnih idiota onih koji kontrolišu svet tako što kontrolišu svest. Pitanje je kada će oni kojima je ta banalna, ali za sada efikasna igra jasna, a kojih, iako su u manjini, nipošto nije malo, da podignu glas i uzviknu da je car go i kada će sistem zasnovan na debilizovanju svetske populacije da se raspadne u paramparčad. A raspašće se, to je neminiovno. Drugo pitanje je do koje mere će taj raspad da bude katastrofalan i da li ćemo ga preživeti. Treće pitanje je hoće li, ako preživimo, svet posle tog raspada biti bolji ili čak i gori od užasa u kom danas živimo...

Da li je to u stvari teži i rizičniji put, dočarati misli i ideje perverznog sadiste i u čitaocu izazivati gađenje umesto sažaljenja?

Umetnost, ako je istinska, uvek bira teži put. Lakši put vodi u kič.

Priča prati trag prljavog novca, od prvih kolonijalnih osvajanja Amerike, do danas; oduvek se trgovalo drogom, ljudskim životima i sirovinama. Kako ta igra izgleda danas, u vreme lažnih osmeha političke korektnosti?

Odvratnija je nego ikada, upravo zbog tih lažnih osmeha. Ali, kao što rekoh, biće izuzetno zanimljivo gledati šta će se dogoditi kada ti osmesi, kao maske, počnu da spadaju sa lica moralnih nakaza i kada se ispod njih ukaže mefistofelovska suština... Biće zanimljivo, ali nikako prijatno. A koliko će da bude opasno, strah me je i da zamislim. Da parafraziram onu staru, već otrcanu misao – ne daj bože da živiš u zanimljivim vremenima.

U doba romana „Top je bio vreo” zameran vam je završetak i slika momka koji oružje okreće ka gradu. Sada zlostavljani dečak uzvraća udarac. Treba li onaj koji je prošao pakao da bude hrišćanska žrtva do kraja ili da odredi kada je dosta?

Nije bitno šta treba, nego šta je, po dramskoj logici, prirodno da uradi. Naravno, dramska logika može da dovede do različitih konsekvenci. I svaka je legitimna. Zamerati piscu što se dramska logika ne slaže sa nečijom skudoumnom ideološkom mantrom je imbecilno.

Već naslov sugeriše na metafizičku tematiku, đavolci iz igrica dobijaju ljudska obličja. Ovo je krimi-priča, ali i pripovest o ljudskoj duši za koju se otimaju?

Kada kažete krimi-priča, to asocira na žanrovsku književnost. Na stranu što nisam žanrovski pisac, žanrovskim obrascima se ponekad igram – koristim ih kao sredstvo, a ne kao cilj – ovo nipošto nije krimi-priča. Ovo je drama koja za temu ima mračnu sliku sveta u kom živimo. Krimi-priča ima cilj da zabavi. Ova priča ima cilj da uznemiri i natera na teška premišljanja. Da se zapitamo odakle sve iskaču đavoli – sazdani od piksela, ali i od krvi i mesa. A pre svega, da ih potražimo u sebi. I da ih, ako ih pronađemo, iz sebe izbacimo...

Da li je neokretanjem drugog obraza fiktivna pravda donekle zadovoljena, bar na onaj tarantinovski način, gde carstvo dekadentnih perverznjaka ostaje beskolenoviću?

Za one koji misle da je ideal u tome da od beskolenovića postanete bogati naslednik po svaku cenu – pravda je na perverzan način zadovoljena. Za one kojima je jasno da to nije ideal – daleko od toga da je tu zadovoljena bilo kakva pravda. Lažni hepiend u ovom romanu čitaocu ostavlja mogućnost da pročitanu priču shvati na različite načine – u skladu sa sopstvenim karakterom i sopstvenom pameću.

Da li vam je sporedni Fortinbras draži lik od Hamleta?

Fortinbras je definitivno draži negativnom junaku „Đavola” – Kristoferu ‒ Keju, zato što sebe poistovećuje sa Hamletom, a što samim sobom, blago rečeno, nije zadovoljan. Meni, kao piscu, Fortinbras koji se u Šekspirovom delu pojavljuje kao funkcija, svakako ne može da bude draži od Hamleta, jednog od najkompleksnijih likova u istoriji svetske književnosti...