Ko je ubio kneza Mihaila

Kragujevac – Istorija se ponavlja, ali kao farsa, kažu filozofi, što izgleda nije slučaj u Srbiji. Kod nas se istorija ponavlja bukvalno, što se može videti i po atentatima na srpske vladare koji su izvršeni na sličan način, sa sličnom predistorijom i mnoštvom gotovo identičnih detalja.

Kralju Aleksandru Obrenoviću presudila je „zabranjena ljubav” sa Dragom Mašin koja mu nije mogla podariti potomstvo, a kralj Aleksandar Karađorđević i premijer Zoran Đinđić su uoči atentata ignorisali upozorenja koja su dobijali. Isto je bilo i sa knezom Mihailom Obrenovićem (1823‒1868), najučenijim srpskim vladarom 19. veka.

Knez Mihailo ubijen je u toplo majsko nedeljno popodne 1868. u beogradskom izletištu Košutnjak, dok je šetao sa Katarinom Konstantinović, njenom majkom Ankom i strinom Tomanijom Obrenović, vrlo uticajnom ženom na dvoru i oko dvora. Uprkos upozorenjima, knez Mihailo nije imao veliko obezbeđenje – s njim su bili samo ađutant Svetozar Garašinin, sin Ilije Garašina, kočijaš i poslužitelj. U kneza Mihaila je pucano iz malog, specijalno napravljenog pištolja, a posle je dokrajčen ubodima vojničkog noža. Na gotovo isti način je završio i kralj Aleksandar Obrenović, sin kralja Milana, koji je od Mihaila nasledio presto. U atentatu je ubijena i Anka Konstatinović, dok je Katarina lakše ranjena, kao i Garašanin, a Tomanija je uspela da pobegne. U kneza su pucali „ljudi s crnim cilindrima”, a u Košutnjaku se pre ubistva zatekao i Ilija Garašanin, tvorac „Načertanija”, koji nije želeo da se pridruži knezu u šetnji, rekavši kako „u šumi ima zverova”.

Atentatori, braća Radovanović, osuđeni su na smrt, zajedno sa drugim direktnim organizatorima ubistva, među kojima su bili i članovi čuvene porodice Nenadović koja je bila u bliskim rodbinskim vezama sa Karađorđevićima. Da li je sa atentatom imao veze i knez Aleksandar Karađorđević, čiji su se potomci vratili na presto posle majskog prevrata 1903. i ubistva kralja Aleksandra, poslednjeg u lozi Obrenovića? Kakvu je „igru igrao” ministar vojni Milivoje Petrović Blaznavac, koji je govorio da je vanbračni sin kneza Miloša Obrenovića? Kakvu su ulogu odigrali srpski liberali koji su uoči atentata u novinama i javnosti žestoko napadali kneza Mihaila, stvarajaći atmosferu linča, sličnu onoj koja je napravljena pre ubistva premijera Đinđića? I na kraju, da li je postojala i međunarodna zavera zbog namere kneza Mihaila da sprovede oslobođenje i nacionalno ujedinjenje Srba na Balkanu i drugih hrišćanskih naroda, s ciljem da stvori moćnu državu od Jadranskog do Crnog Mora. Zna se ko je povukao oroz u atentatu na kneza Mihaila, ali su nalogodavci, istinske ubice ovog srpskog vladara, ostale duboku u tmini zakulisnih političkih igara i zapletenih istorijskih događaja.

Knez Mihailo nije verovao da mu se može desiti bilo šta ružno u Srbiji koju je veštom diplomatijom oslobodio od turske vojske. „Nema Srbina koji će na mene dići ruku”, govorio je i uoči samog atentata. Srbija je u vreme kneza Mihaila imala jedva nešto više od milion stanovnika, a u Beogradusu  se gotovo svi znali. I knez Mihailo je otpozdravio „ljudima s crnim cilindrima” koji su posle samo nekoliko trenutaka pucali u njega. Poznavao je lično neke od njih, a među direktnim organizatorima ubistva su bili imućni ljudi, trgovci, industrijalci, poznati beogradski advokati, uglavnom jasno politički opredljeni protiv vladavine kneza Mihaila koji je gajio naklonost prema konzervativcima.

Film „Što se bore misli moje”, čija će svečana premijera, u prisustvu autorske ekipe i glumaca, biti održana večaras u 20 sati u hali kragujevačkog „Šumadija sajma”, sadrži sve potrebne istorijske činjenice, ali trebalo bi da pruži i odgovor na ono što nije razjašnjeno, a reč je o političkoj i međudržavnoj pozadini ubistva kneza Mihaila.

„U priči su poštovane istorijske činjenice, koje smo samo dopunili, dodavši naše viđenje onoga što se ne zna, što se verovatno nikad neće ni saznati. Kao u većini atentata, znaju se izvršioci, ali se ne znaju nalogodavci, a ja sam ovde sebi dao za pravo da kažem šta mislim ko su nalogodavci i zbog čega je zapravo ubijen knez Mihailo”, izjavio je uoči premijera reditelj filma Milorad Milinković, koji je zajedno sa Dragoljubom Stojkovićem i autor scenaria, napisanog u konsultacijama sa istoričarima.

Uloga kneza Mihaila Obrenovića u filmu poverena je Draganu Mićanoviću, ostale istorijske ličnosti tumače Miloš Timotijević, Nebojša Dugalić, Nataša Ninković, Aleksandar Srećković Kubura, Tamara Krcunović, Nenad Okanović, Luka Grbić, Jana Ivanović, Maja Čampar, Stojša Oljačić i ostali. Producenti su „Telekom Srbija” i „Bombona”, prijatelj filma je „Dunav osiguranje”, a muziku za ovo kinematografsko ostvarenje komponovala je Ana Krstajić, koja nije imala lak zadatak.

„Valceri su naši, kao i kafanske pesme, pre svega da ne bi imali problema oko autorskih prava. I muzikom smo dočarali ambijent vazalne Srbije u 19. veku, koja nije bila ’zemlja u blatu’, već država sa ozbiljnim namerama u političkom i kulturnom smislu. Naravno, film nosi poznata pesma „Što se bore misli moje” koju je napisao knez Mihailo”, naveo je reditelj Milinković.

Film „Što se bore misli moje” je politički triler koji prati sedam poslednjih dana kneza Mihaila, ali kroz radnju pruža i mogućnost uvida u političke i kulturne prilike u Srbiji druge polovine 19. veka. Komplikovani međunarodni odnosi takođe utiču na dešavanja u zemlji, a u sudbinu kneza Mihaila, koji se nalazio na vetrometini istorijskih događaja, upletene su ponajviše Austrougraska i Britanija, Turska i Rusija čiji je ipmerator odlikovao kneza Mihaila visokim ordenom Svete Ane prvog stepena. Nakon smrti kneza Mihaila, brojni dokumenti sa suđenja atentatorima i iz dvorskog kabineta su nestali netragom, da bi se neki od njih, 150 godina od ubistva, iznenada pojavili u našim ustanovima, poput Istorijskog arhiva Šumadije u Kragujevcu.

Film „Što se bore misli moje” prikazuje se u Kragujevcu u okviru manifestacije „Dani kneza Mihaila”, koja je posvećena jedinom srpskom vladaru koji se rodio u ovom gradu, pre ravno dva veka. U Kragujevcu postoji „Konak kneza Mihaila” koji je knez sam sagradio u gradu koji je voleo i kome se često vraćao. Dinastija Obrenović je zapravo stvorila Kragujevac, od 1818. kada je ovaj grad Miloš Obrenović proglasio za prvu prestonicu moderne Srbije, do kralja Milana Obrenovića koji je obezbedio plac i novac za gradnju Prve kragujevačke gimnazije. Niko od ovih vladara u Kragujevcu nema dostojan spomenik, osim nekoliko bista koje se nalaze unutar ustanova ili u krugu Miloševog venca, koji nikako da dobije izgled kakav zaslužuje.

Osim filma, u okviru manifestacje „Dani kneza Mihaila”, u Kragujevcu su u znak sećanja na kneza Mihaila priređene izložbe, koncerti i naučna predavanja. Pitanje je, međutim, koliko mi poznajemo svoju istoriju i ulogu kneza Mihaila koji je Srbiju vodio veštom diplomatijom, bez krvavih ratova i gubitka ljudskih života, prepoznajući značaj umetnosti, nauke i obrazovanja u stremljenju ka slobodi i suverenosti. Film „Što se bore misli moje” trebalo bi da ukaže i na ove segmente nacionalne politike kojima se rukovodila dinastija Obrenović.