Ко је убио кнеза Михаила

Крагујевац – Историја се понавља, али као фарса, кажу филозофи, што изгледа није случај у Србији. Код нас се историја понавља буквално, што се може видети и по атентатима на српске владаре који су извршени на сличан начин, са сличном предисторијом и мноштвом готово идентичних детаља.

Краљу Александру Обреновићу пресудила је „забрањена љубав” са Драгом Машин која му није могла подарити потомство, а краљ Александар Карађорђевић и премијер Зоран Ђинђић су уочи атентата игнорисали упозорења која су добијали. Исто је било и са кнезом Михаилом Обреновићем (1823‒1868), најученијим српским владаром 19. века.

Кнез Михаило убијен је у топло мајско недељно поподне 1868. у београдском излетишту Кошутњак, док је шетао са Катарином Константиновић, њеном мајком Анком и стрином Томанијом Обреновић, врло утицајном женом на двору и око двора. Упркос упозорењима, кнез Михаило није имао велико обезбеђење – с њим су били само ађутант Светозар Гарашинин, син Илије Гарашина, кочијаш и послужитељ. У кнеза Михаила је пуцано из малог, специјално направљеног пиштоља, а после је докрајчен убодима војничког ножа. На готово исти начин је завршио и краљ Александар Обреновић, син краља Милана, који је од Михаила наследио престо. У атентату је убијена и Анка Констатиновић, док је Катарина лакше рањена, као и Гарашанин, а Томанија је успела да побегне. У кнеза су пуцали „људи с црним цилиндрима”, а у Кошутњаку се пре убиства затекао и Илија Гарашанин, творац „Начертанија”, који није желео да се придружи кнезу у шетњи, рекавши како „у шуми има зверова”.

Атентатори, браћа Радовановић, осуђени су на смрт, заједно са другим директним организаторима убиства, међу којима су били и чланови чувене породице Ненадовић која је била у блиским родбинским везама са Карађорђевићима. Да ли је са атентатом имао везе и кнез Александар Карађорђевић, чији су се потомци вратили на престо после мајског преврата 1903. и убиства краља Александра, последњег у лози Обреновића? Какву је „игру играо” министар војни Миливоје Петровић Блазнавац, који је говорио да је ванбрачни син кнеза Милоша Обреновића? Какву су улогу одиграли српски либерали који су уочи атентата у новинама и јавности жестоко нападали кнеза Михаила, стварајаћи атмосферу линча, сличну оној која је направљена пре убиства премијера Ђинђића? И на крају, да ли је постојала и међународна завера због намере кнеза Михаила да спроведе ослобођење и национално уједињење Срба на Балкану и других хришћанских народа, с циљем да створи моћну државу од Јадранског до Црног Мора. Зна се ко је повукао ороз у атентату на кнеза Михаила, али су налогодавци, истинске убице овог српског владара, остале дубоку у тмини закулисних политичких игара и заплетених историјских догађаја.

Кнез Михаило није веровао да му се може десити било шта ружно у Србији коју је вештом дипломатијом ослободио од турске војске. „Нема Србина који ће на мене дићи руку”, говорио је и уочи самог атентата. Србија је у време кнеза Михаила имала једва нешто више од милион становника, а у Београдусу  се готово сви знали. И кнез Михаило је отпоздравио „људима с црним цилиндрима” који су после само неколико тренутака пуцали у њега. Познавао је лично неке од њих, а међу директним организаторима убиства су били имућни људи, трговци, индустријалци, познати београдски адвокати, углавном јасно политички опредљени против владавине кнеза Михаила који је гајио наклоност према конзервативцима.

Филм „Што се боре мисли моје”, чија ће свечана премијера, у присуству ауторске екипе и глумаца, бити одржана вечарас у 20 сати у хали крагујевачког „Шумадија сајма”, садржи све потребне историјске чињенице, али требало би да пружи и одговор на оно што није разјашњено, а реч је о политичкој и међудржавној позадини убиства кнеза Михаила.

„У причи су поштоване историјске чињенице, које смо само допунили, додавши наше виђење онога што се не зна, што се вероватно никад неће ни сазнати. Као у већини атентата, знају се извршиоци, али се не знају налогодавци, а ја сам овде себи дао за право да кажем шта мислим ко су налогодавци и због чега је заправо убијен кнез Михаило”, изјавио је уочи премијера редитељ филма Милорад Милинковић, који је заједно са Драгољубом Стојковићем и аутор сценариа, написаног у консултацијама са историчарима.

Улога кнеза Михаила Обреновића у филму поверена је Драгану Мићановићу, остале историјске личности тумаче Милош Тимотијевић, Небојша Дугалић, Наташа Нинковић, Александар Срећковић Кубура, Тамара Крцуновић, Ненад Окановић, Лука Грбић, Јана Ивановић, Маја Чампар, Стојша Ољачић и остали. Продуценти су „Телеком Србија” и „Бомбона”, пријатељ филма је „Дунав осигурање”, а музику за ово кинематографско остварење компоновала је Ана Крстајић, која није имала лак задатак.

„Валцери су наши, као и кафанске песме, пре свега да не би имали проблема око ауторских права. И музиком смо дочарали амбијент вазалне Србије у 19. веку, која није била ’земља у блату’, већ држава са озбиљним намерама у политичком и културном смислу. Наравно, филм носи позната песма „Што се боре мисли моје” коју је написао кнез Михаило”, навео је редитељ Милинковић.

Филм „Што се боре мисли моје” је политички трилер који прати седам последњих дана кнеза Михаила, али кроз радњу пружа и могућност увида у политичке и културне прилике у Србији друге половине 19. века. Компликовани међународни односи такође утичу на дешавања у земљи, а у судбину кнеза Михаила, који се налазио на ветрометини историјских догађаја, уплетене су понајвише Аустроуграска и Британија, Турска и Русија чији је ипмератор одликовао кнеза Михаила високим орденом Свете Ане првог степена. Након смрти кнеза Михаила, бројни документи са суђења атентаторима и из дворског кабинета су нестали нетрагом, да би се неки од њих, 150 година од убиства, изненада појавили у нашим установима, попут Историјског архива Шумадије у Крагујевцу.

Филм „Што се боре мисли моје” приказује се у Крагујевцу у оквиру манифестације „Дани кнеза Михаила”, која је посвећена једином српском владару који се родио у овом граду, пре равно два века. У Крагујевцу постоји „Конак кнеза Михаила” који је кнез сам саградио у граду који је волео и коме се често враћао. Династија Обреновић је заправо створила Крагујевац, од 1818. када је овај град Милош Обреновић прогласио за прву престоницу модерне Србије, до краља Милана Обреновића који је обезбедио плац и новац за градњу Прве крагујевачке гимназије. Нико од ових владара у Крагујевцу нема достојан споменик, осим неколико биста које се налазе унутар установа или у кругу Милошевог венца, који никако да добије изглед какав заслужује.

Осим филма, у оквиру манифестацје „Дани кнеза Михаила”, у Крагујевцу су у знак сећања на кнеза Михаила приређене изложбе, концерти и научна предавања. Питање је, међутим, колико ми познајемо своју историју и улогу кнеза Михаила који је Србију водио вештом дипломатијом, без крвавих ратова и губитка људских живота, препознајући значај уметности, науке и образовања у стремљењу ка слободи и суверености. Филм „Што се боре мисли моје” требало би да укаже и на ове сегменте националне политике којима се руководила династија Обреновић.