Odrastao i osedeo u pozorištu

Pozorišni genije, umetnik raskošnog talenta, mudri, plemeniti, odvažni reditelj Jagoš Marković preminuo je u snu, u svojoj kući na moru u Boki, koju je posebno voleo, sanjajući scenska rešenja za „Rigoleta”, „Galeba”… kompleksne komade sa kojima je ove jeseni, kako je to samo on znao i mogao, kanio da se uhvati ukoštac. Markovićeva suptilna nit života zaustavila se, iznenada, u trenutku kada je nadahnuto koračao u nove pozorišne vrhove koji su za njega bili nadahnuće i izvor života.

Jagoš Marković bio je jedan od najistaknutijih pozorišnih reditelja u regionu. Rođen 1966. godine u uglednoj advokatskoj porodici Marković u Podgorici, scensku strast iskazao je u ranom detinjstvu. Prvu predstavu kao vunderkind režirao je sa svega devet godina, uz svesrdnu podršku tadašnjeg pozorišnog „mentora” Vanje Popović, koja mu je dunula u dečačka pleća i prokrčila mu put u svet teatra, u kojem je živeo punim plućima i bio svoj na svome. Nošen iskonskim darom i ljubavlju prema pozorištu, Jagoš Marković već sa 16 godina dolazi u Beograd, upisuje režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je i diplomirao režiju u klasi prof. Borjane Prodanović i Svetozara Rapajića. Njegova sećanja na rodnu Podgoricu bila su njegoševski slikovita. Sa koliko nežnosti, ljubavi, snažnih treptaja nam je pričao o svojoj baki Lepoj, kojoj je bio čitav svet. A koja je za ljubav svoga unuka znala da naruči taksi, beli mercedes, da ih vozi na letovanje do renesansnog Dubrovnika, kojem se Marković nošen uspomenama sa emocijama uvek vraćao. Posle raspada Jugoslavije prvi je naš reditelj koji je radio na Dubrovačkim ljetnim igrama („Romeo i Julija”, 2014. godine).

U Narodnom pozorištu u Beogradu, čiji je stalni reditelj od 2008. godine, Jagoš Marković režira, po nepisanom pravilu dugovečne predstave, najznačajnije naslove svetske i domaće klasike : „Učene žene”, „Hasanaginica”, „Gospođa ministarka”, „Pokondirena tikva”, „Dr”, „Antigona”, „Pepeljuga” (opera), „Figarova ženidba” (opera).

– U svetu bez smisla, bez ljubavi, nema ni istine. Kada nema istine onda „sve može”. E to „sve može”, to je ovo danas! Da ne pominjem reč godine, i novu zvaničnu reč u onom engleskom važnom rečniku „post-truth”, koja se otprilike prevodi kao „naknadna istina”. Šta je to? To, ta reč je put u ludilo. Istina se ne utvrđuje naknadno, lajkovima i sličnim virtuelnim stvarima. Istina je istina i ne može biti naknadna, ni post, niti pase – govorio je za „Politiku” Jagoš Marković.

Duhovnost je potisnuta, ali ona je kao reka ponornica. A život je, znao je da naglasi Marković, jači od svega!

– To znamo, ali je pitanje kvaliteta života! Onoga šta živimo, čime hranimo dušu! A za to se, ipak, sami pitamo, i tu je naša odgovornost. Ako smo svesni i odgovorni, ako se maknemo sa ogavne i moćne pozicije žrtve. Ali ona je mnogima previše slatka. Vidim to i nemam lepih reči o tom pitanju. Ako nas nešto ugrožava, onda je to ta pozicija žrtve koju negujemo jer u njoj nema odgovornosti, ni za svoju bedu, ni za svoje reči, ni dela, ni nedela... – govorio je.

U drugim teatrima, posebno u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u zemlji i inostranstvu, Jagoš Marković režirao je više od 50 predstava. Među najznačajnijim svakako su: „Romeo i Julija”, „Kate Kapuralica”, „Dekameron dan ranije”, „Lukrecija iliti Ždero”, „Skup”, „Bogojavljenska noć”, „Govornica”, „Sumnjivo lice”, „Uobraženi bolesnik”, „Tako je ako vam se tako čini”, „Porodične priče”, „Gospoda Glembajevi”, „Jesenja sonata”, „Filumena Marturano”, „Karmen” (opera), „Naši sinovi”, „Svinjski otac”, „Tartif”…

U švedskom Kraljevskim pozorištu Dramaten povodom jubileja tog teatra režirao je Strinbergovu „Kraljicu Kristinu”. Prilikom svečane dodele nagrade „Mića Popović” Jagošu Markoviću, juna 2004, Ljubomir Simović pored ostalog je rekao:

– U delu koje postavlja na scenu Jagoš uvek vidi nešto što pre njega nije video niko. On nam i stare i poznate stvari otkriva kao nove i nepoznate. On napravi neki neprimetan gest, ali tim gestom preobrazi sve... Jagoš radikalno, i s najvećom smelošću, menja metaforu koju nalazi u tekstu. Pri tom, on to ne radi samo kao reditelj, jer on u pozorištu i nije samo reditelj. On je u pozorištu sve; on je i glumac, on je ceo ansambl, on je i publika, on je i scena, i loža, i prva, druga i treća galerija, on je i pozorišna biblioteka, on je i četka i boja, i čekić i ekser, i konopci i reflektori, i svila i vatra, i kulisa i zavesa. On je sve to možda samo zato da bi nam kazao da je svet bez ljubavi samo isušeno, slano i jalovo morsko dno, što, opet, nije ništa drugo do ono što o ljubavi u Prvoj poslanici Korinćanima kaže apostol Pavle.

Reditelj Jagoš Marković dobitnik je više od 50 strukovnih, festivalskih i državnih nagrada među kojima su: Nagrada „Bojan Stupica”, Nagrada oslobođenja Beograda, Trinaestojulska nagrada, Nagrada „Mića Popović”, Nagrada za sveukupan doprinos stvaralaštvu Crne Gore, Nagrada grada Beograda, Nagrada grada Podgorice, Sterijina nagrada, nekoliko nagrada „Zlatni ćuran”, „Ardalion”…

– Pozorište je previše čarobna reč da bih je umeo nazvati imenom. Evo, odrastao sam u pozorištu i u njemu osedeo. Ostajem zahvalan za sve što mi je dalo i za utočište koje mi pruža. Kao hram bezbedan od nedaća sveta. U njemu je uvek isto, konstantno prisutan red i poredak. Kada počne proba svi mi među sobom znamo i ko je general i ko je vodnik. Gde god radio i u kom god vremenu, pozorište ima svoju gravitaciju i uvek me vodi ka pravim vrednostima. Hvala mu! – govorio je Marković.