Одрастао и оседео у позоришту

Позоришни геније, уметник раскошног талента, мудри, племенити, одважни редитељ Јагош Марковић преминуо је у сну, у својој кући на мору у Боки, коју је посебно волео, сањајући сценска решења за „Риголета”, „Галеба”… комплексне комаде са којима је ове јесени, како је то само он знао и могао, канио да се ухвати укоштац. Марковићева суптилна нит живота зауставила се, изненада, у тренутку када је надахнуто корачао у нове позоришне врхове који су за њега били надахнуће и извор живота.

Јагош Марковић био је један од најистакнутијих позоришних редитеља у региону. Рођен 1966. године у угледној адвокатској породици Марковић у Подгорици, сценску страст исказао је у раном детињству. Прву представу као вундеркинд режирао је са свега девет година, уз свесрдну подршку тадашњег позоришног „ментора” Вање Поповић, која му је дунула у дечачка плећа и прокрчила му пут у свет театра, у којем је живео пуним плућима и био свој на своме. Ношен исконским даром и љубављу према позоришту, Јагош Марковић већ са 16 година долази у Београд, уписује режију на Факултету драмских уметности, где је и дипломирао режију у класи проф. Борјане Продановић и Светозара Рапајића. Његова сећања на родну Подгорицу била су његошевски сликовита. Са колико нежности, љубави, снажних трептаја нам је причао о својој баки Лепој, којој је био читав свет. А која је за љубав свога унука знала да наручи такси, бели мерцедес, да их вози на летовање до ренесансног Дубровника, којем се Марковић ношен успоменама са емоцијама увек враћао. После распада Југославије први је наш редитељ који је радио на Дубровачким љетним играма („Ромео и Јулија”, 2014. године).

У Народном позоришту у Београду, чији је стални редитељ од 2008. године, Јагош Марковић режира, по неписаном правилу дуговечне представе, најзначајније наслове светске и домаће класике : „Учене жене”, „Хасанагиница”, „Госпођа министарка”, „Покондирена тиква”, „Др”, „Антигона”, „Пепељуга” (опера), „Фигарова женидба” (опера).

– У свету без смисла, без љубави, нема ни истине. Када нема истине онда „све може”. Е то „све може”, то је ово данас! Да не помињем реч године, и нову званичну реч у оном енглеском важном речнику „post-truth”, која се отприлике преводи као „накнадна истина”. Шта је то? То, та реч је пут у лудило. Истина се не утврђује накнадно, лајковима и сличним виртуелним стварима. Истина је истина и не може бити накнадна, ни пост, нити пасе – говорио је за „Политику” Јагош Марковић.

Духовност је потиснута, али она је као река понорница. А живот је, знао је да нагласи Марковић, јачи од свега!

– То знамо, али је питање квалитета живота! Онога шта живимо, чиме хранимо душу! А за то се, ипак, сами питамо, и ту је наша одговорност. Ако смо свесни и одговорни, ако се макнемо са огавне и моћне позиције жртве. Али она је многима превише слатка. Видим то и немам лепих речи о том питању. Ако нас нешто угрожава, онда је то та позиција жртве коју негујемо јер у њој нема одговорности, ни за своју беду, ни за своје речи, ни дела, ни недела... – говорио је.

У другим театрима, посебно у Југословенском драмском позоришту, у земљи и иностранству, Јагош Марковић режирао је више од 50 представа. Међу најзначајнијим свакако су: „Ромео и Јулија”, „Кате Капуралица”, „Декамерон дан раније”, „Лукреција илити Ждеро”, „Скуп”, „Богојављенска ноћ”, „Говорница”, „Сумњиво лице”, „Уображени болесник”, „Тако је ако вам се тако чини”, „Породичне приче”, „Господа Глембајеви”, „Јесења соната”, „Филумена Мартурано”, „Кармен” (опера), „Наши синови”, „Свињски отац”, „Тартиф”…

У шведском Краљевским позоришту Драматен поводом јубилеја тог театра режирао је Стринбергову „Краљицу Кристину”. Приликом свечане доделе награде „Мића Поповић” Јагошу Марковићу, јуна 2004, Љубомир Симовић поред осталог је рекао:

– У делу које поставља на сцену Јагош увек види нешто што пре њега није видео нико. Он нам и старе и познате ствари открива као нове и непознате. Он направи неки неприметан гест, али тим гестом преобрази све... Јагош радикално, и с највећом смелошћу, мења метафору коју налази у тексту. При том, он то не ради само као редитељ, јер он у позоришту и није само редитељ. Он је у позоришту све; он је и глумац, он је цео ансамбл, он је и публика, он је и сцена, и ложа, и прва, друга и трећа галерија, он је и позоришна библиотека, он је и четка и боја, и чекић и ексер, и конопци и рефлектори, и свила и ватра, и кулиса и завеса. Он је све то можда само зато да би нам казао да је свет без љубави само исушено, слано и јалово морско дно, што, опет, није ништа друго до оно што о љубави у Првој посланици Коринћанима каже апостол Павле.

Редитељ Јагош Марковић добитник је више од 50 струковних, фестивалских и државних награда међу којима су: Награда „Бојан Ступица”, Награда ослобођења Београда, Тринаестојулска награда, Награда „Мића Поповић”, Награда за свеукупан допринос стваралаштву Црне Горе, Награда града Београда, Награда града Подгорице, Стеријина награда, неколико награда „Златни ћуран”, „Ардалион”…

– Позориште је превише чаробна реч да бих је умео назвати именом. Ево, одрастао сам у позоришту и у њему оседео. Остајем захвалан за све што ми је дало и за уточиште које ми пружа. Као храм безбедан од недаћа света. У њему је увек исто, константно присутан ред и поредак. Када почне проба сви ми међу собом знамо и ко је генерал и ко је водник. Где год радио и у ком год времену, позориште има своју гравитацију и увек ме води ка правим вредностима. Хвала му! – говорио је Марковић.