Hidžab Mahse Amini

Svet nije zaboravio njeno ime, dok vlasti Irana i godinu dana posle njene smrti represijom pokušavaju da ugase sećanje na devojku koja je postala simbol borbe za slobodu odlučivanja o sopstvenom životu.

Mahsa Amini imala je 22 godine kad su je na teheranskoj ulici prošlog septembra presreli pripadnici „moralne policije”, zadužene za sprečavanje greha, promociju vrlina Islamske Republike i brigu da javni život bude usklađen s najstriktnijim normama islamskih zakona, šarije. Privedena je u lokalnu stanicu zbog nepropisnog nošenja hidžaba, obavezne ženske prekrivke za kosu. Jedan pramen bio je vidljiv.

Od tada kreću dva narativa. Zvanično, dobila je iznenadni srčani napad i prebačena je u bolnicu, gde je tri dana kasnije umrla. Milioni Iranaca i svet veruju u nezvaničnu verziju: nije imala zdravstvene probleme, saopštila je porodica, umrla je od posledica torture. Protesti su se prvo proširili Mahsinim rodnim Kurdistanom, da bi ubrzo zahvatili Teheran, Esfahan, Kerman, Širaz i desetine drugih gradova, uključujući i svete gradove Mašad i Kom.

Stotine hiljada Iranki, studentkinja i učenica, prkosno su izašle na ulice provokativno spaljujući hidžabe i skraćujući kosu. Ubrzo su im se pridružile žene raznih profesija, pa kolege studenti, a onda advokati, lekari, sportisti, umetnici, radnici... Demonstranti su palili policijske automobile i kontejnere uz povike „Žene, život, sloboda”, „Ne želimo Islamsku Republiku” i „Smrt diktatoru”, velikom vođi ajatolahu Ali Hamneiju, koji je vrhunski autoritet vlasti teokratskog režima.

Mahsa je postala simbol najvećeg talasa otpora i nasilja s kojim se Iran suočio od pobede islamske revolucije 1979. Hidžab je u središtu islamskog identiteta zemlje. Iako Kuran ne propisuje nikakva pravila oblačenja, sem saveta „smernosti”, obaveza nošenja prekrivke za glavu svih devojčica starijih od devet godina uvedena je odmah posle pobede Homeinijeve revolucije. Prekršiteljke čekaju društvenokoristan rad, kursevi za prevaspitavanje, ograničavanje zapošljavanja i zabrana napuštanja zemlje. Čak i bičevanje.

Iako je, i po iranskim istraživanjima, podrška hidžabu, kao odevnom simbolu odanosti veri, sa 85 procenata posle revolucije pala na oko 35 odsto, vlast pokazuje da nije spremna na bilo kakve ustupke urbanoj generaciji mladih. Režim je odlučio da po svaki način zadrži sve kodove šarije. Nova generacija mladih žena nije zahtevala ukidanje hidžaba, već samo slobodu odlučivanja da li će ga nositi ili ne.

Teokratskim vlastima je i to bilo previše. Ohrabrena ocenom da hidžab nije lična stvar, vlast ne odstupa od politike nulte tolerancije. Režim se oslonio na represiju koja je vraćala u dane omrznutog režima šaha Reze Pahlavija. Krivica za nerede prebacivana je na unutrašnje i spoljne neprijatelje. Predsednik Ebrahim Raisi poručivao je da neće prihvatiti „haos”. Zvaničnici su obećali da će se slučaj ispitati, ali niko nije pozvan na odgovornost. Snage reda, uz podršku paravojne milicije Basidža, koristile su bojevu municiju, suzavac, batinanje, masovna hapšenja.

Posle pet meseci, najmanje 20.000 demonstranata je pohapšeno, u neredima je stradalo oko 500 osoba, a onda su počela i javna vešanja „podstrekača nasilja”. Strah je odradio svoje, ali nije potisnuo sećanje na žrtvu represije, koja je vodila skroman život i klonila se politike.

Uprkos represiji, godišnjica smrti Mahse Amini obeležena je širom Irana. Demonstranti su, rizikujući hapšenja, nosili njene portrete.

Mahsa Amini u međuvremenu je postala globalna ikona, zaštitni znak nagomilanog nezadovoljstva težnji pre svega urbane iranske mladeži, koja očekuje promene i više slobode.

„Kao što smo videli tokom protekle godine, priča Mahse Amini nije se završila njenom brutalnom smrću”, poručio je američki predsednik Džozef Bajden. „Ona je inspirisala istorijski pokret ’Žene, život, sloboda’, koji utiče na Iran i utiče na ljude širom sveta koji se neumorno bore za ravnopravnost polova i ljudska prava.” Predstavnički dom američkog Kongresa nedavno je usvojio „Mahsin zakon”, paket sankcija Iranu zbog kršenja ljudskih prava.

Državni sekretar Entoni Blinken pridružio se uveravanjima da SAD pružaju podršku iranskom narodu, ali neki iranski aktivisti smatraju da to nije dovoljno, posebno posle dogovora između Vašingtona i Teherana o razmeni pet američkih državljana u iranskom zatvoru za pet Iranaca zatvorenih u SAD, kao i odmrzavanje šest milijardi dolara iranskih fondova u inostranstvu.

„Ne, sekretaru Blinken. Nažalost, američka vlada nije preduzela odgovarajuću akciju protiv ubica Mahse Amini: srce para što je upravo na godišnjicu ubistva Mahse Amini od moralne policije Amerika dala poklon režimu rodnog aparthejda u formi od šest milijardi dolara, kao i vize za Mahsine ubice”, poručuje aktivistkinja Masih Alinedžad.

Možda će se jednog dana ipak obistiniti reči uklesane na grobu Mahse Amini u Sakezu: „Nećeš umreti, tvoje ime će postati zakon”.