Sonjina smrt i sećanje

Glumicu Sonju Savić nisam poznavala lično. Iako sam zbog oca, koji je takođe bio glumac, bila relativno bliska sa svetom beogradskog glumišta, nas dve se prosto nismo srele. Bar ne u ovom vidljivom i materijalnom svetu. U onom drugom, unutrašnjem i često mnogo realnijem, bila mi je bliska i poznata na neki poseban način. Ne onako kako mojoj deci danas postaju bliski junaci otužnih TV serija, čije reprize gledamo već godinama i koji nam život serviraju u njegovom najgorem, neinventivnom i od smisla ispražnjenom izdanju. Upravo suprotno od toga, Sonja mi je bila bliska jer je živela i govorila jezikom oslobođenim uskogrudih formi i pretvaranja, razumljivim iskrenim tragačima kakvi smo svi nekada bili. Ona je figurirala kao omiljena predstavnica generacije koja je nama, rođenim nešto kasnije, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, dobrano prokrčila i pripremila put borbe za kritičko posmatranje i samoposmatranje, za raskidanje sa tabuima, za kvalitetan i autentičan odnos prema životu.

No, od vremena moje tinejdžerske samospoznajne pobune proteklo je dosta vode. Tokom tih godina, tabui su (donekle) razbijeni, mada se pre može reći da se borba sa kolektivnog preselila u lične i individualne sfere. Svi smo pobegli u privatnost kao poslednje i jedino realno utočište, a sećanje na Sonju je prekriveno zaboravom, i opštim i mojim ličnim. Podsetila me je na sebe intervjuom koji je pre par meseci izašao u „Politikinom” Kulturnom dodatku. Podsetila me je u stvari na sve – na odrastanje, na traganje za ljubavlju i bliskošću, na celu tu generaciju koja kao da je izašla iz Formanove „Kose”(neki su čak i učestvovali u istoimenoj predstavi koja je igrana u Ateljeu 212), naslućujući time i tužni epilog beogradske hipi-revolucije. Uverila me je, tom prilikom, da se još neko, osim mene, seća mog brata Bore Longe, koji se pre mnogo godina otisnuo put Zapada, ponevši samo nešto novca za autobusku kartu i komplet svojih bubnjeva. Podsetila me je na celu tu čubursku ekipu koja je svojom kreativnošću pokazala potencijal umetnosti u menjanju sveta, a onda se rasula, više po onom nego po ovom svetu.

Njena smrt me je duboko potresla. Pitala sam se naravno odmah, nije li to samo morbidna fascinacija tuđom smrću ili smrću javne, ali daleke ličnosti, koja nam se poslednjih godina često nudi kao jedina kolektivna katarza i kompenzacija za svakodnevni zaborav ove životne neminovnosti?

Način na koji je ispraćena ozlojedio je određen broj njenih fanova, koji su, uglavnom po raznim internet forumima, izražavali nezadovoljstvo činjenicom da se sahrana jedne takve ličnosti ispostavila kao marginalni društveni događaj. U meni je pomisao na tihu, sakrivenu, kišom obojenu povorku, koja ju je ispratila od rodne kuće do seoskog groblja budila ambivalentna osećanja. S jedne strane, njenom životu, provedenom u znaku bunta, sasvim je odgovarala skromna i ne mnogo posećena sahrana. Ona se praktično ispostavila kao jedina realna alternativa grandioznom pogrebnom spektaklu, tako omiljenom i često primenjivanom u našoj (modernoj) istoriji, spektaklu koji uvek služi za veličanje moći države, nacije, političkih ideja i ko zna čega još, samo ne pokojnika. S druge strane, skrajnutost ovog događaja potvrdila je još jednom da živimo u društvu, i državi, koje, čak i u smrti, prepoznaje samo „uzorne” i na poseban način „reprezentativne građane”, u državi koja priznaje samo onu smrt koju može da instrumentalizuje i samo onaj problem i potrebu malog i običnog čoveka na kome može da profitira. Budući da je njena končina, uz svesrdnu podršku novinara, bila ukaljana „neoprostivim” grehom slabosti, nemoći i eskapizma, ova ikona našeg doba ograničila je vreme sećanja na nju trajanjem onih koji su je iskreno voleli.

Sonja je u svojoj težnji i potrebi da bude priznata i voljena bila nalik sasvim malom i običnom čoveku, koga velikim čini njegov trud i nastojanje da promeni svet oko sebe. Koliko je još takvih oko nas kojih ćemo se setiti tek kada na tom putu ne budu uspeli, ili za koje nećemo nikada saznati?