Соњина смрт и сећање

Глумицу Соњу Савић нисам познавала лично. Иако сам због оца, који је такође био глумац, била релативно блиска са светом београдског глумишта, нас две се просто нисмо среле. Бар не у овом видљивом и материјалном свету. У оном другом, унутрашњем и често много реалнијем, била ми је блиска и позната на неки посебан начин. Не онако како мојој деци данас постају блиски јунаци отужних ТВ серија, чије репризе гледамо већ годинама и који нам живот сервирају у његовом најгорем, неинвентивном и од смисла испражњеном издању. Управо супротно од тога, Соња ми је била блиска јер је живела и говорила језиком ослобођеним ускогрудих форми и претварања, разумљивим искреним трагачима какви смо сви некада били. Она је фигурирала као омиљена представница генерације која је нама, рођеним нешто касније, крајем шездесетих и почетком седамдесетих, добрано прокрчила и припремила пут борбе за критичко посматрање и самопосматрање, за раскидање са табуима, за квалитетан и аутентичан однос према животу.

Но, од времена моје тинејџерске самоспознајне побуне протекло је доста воде. Током тих година, табуи су (донекле) разбијени, мада се пре може рећи да се борба са колективног преселила у личне и индивидуалне сфере. Сви смо побегли у приватност као последње и једино реално уточиште, а сећање на Соњу је прекривено заборавом, и општим и мојим личним. Подсетила ме је на себе интервјуом који је пре пар месеци изашао у „Политикином” Културном додатку. Подсетила ме је у ствари на све – на одрастање, на трагање за љубављу и блискошћу, на целу ту генерацију која као да је изашла из Форманове „Косе”(неки су чак и учествовали у истоименој представи која је играна у Атељеу 212), наслућујући тиме и тужни епилог београдске хипи-револуције. Уверила ме је, том приликом, да се још неко, осим мене, сећа мог брата Боре Лонге, који се пре много година отиснуо пут Запада, поневши само нешто новца за аутобуску карту и комплет својих бубњева. Подсетила ме је на целу ту чубурску екипу која је својом креативношћу показала потенцијал уметности у мењању света, а онда се расула, више по оном него по овом свету.

Њена смрт ме је дубоко потресла. Питала сам се наравно одмах, није ли то само морбидна фасцинација туђом смрћу или смрћу јавне, али далеке личности, која нам се последњих година често нуди као једина колективна катарза и компензација за свакодневни заборав ове животне неминовности?

Начин на који је испраћена озлоједио је одређен број њених фанова, који су, углавном по разним интернет форумима, изражавали незадовољство чињеницом да се сахрана једне такве личности испоставила као маргинални друштвени догађај. У мени је помисао на тиху, сакривену, кишом обојену поворку, која ју је испратила од родне куће до сеоског гробља будила амбивалентна осећања. С једне стране, њеном животу, проведеном у знаку бунта, сасвим је одговарала скромна и не много посећена сахрана. Она се практично испоставила као једина реална алтернатива грандиозном погребном спектаклу, тако омиљеном и често примењиваном у нашој (модерној) историји, спектаклу који увек служи за величање моћи државе, нације, политичких идеја и ко зна чега још, само не покојника. С друге стране, скрајнутост овог догађаја потврдила је још једном да живимо у друштву, и држави, које, чак и у смрти, препознаје само „узорне” и на посебан начин „репрезентативне грађане”, у држави која признаје само ону смрт коју може да инструментализује и само онај проблем и потребу малог и обичног човека на коме може да профитира. Будући да је њена кончина, уз свесрдну подршку новинара, била укаљана „неопростивим” грехом слабости, немоћи и ескапизма, ова икона нашег доба ограничила је време сећања на њу трајањем оних који су је искрено волели.

Соња је у својој тежњи и потреби да буде призната и вољена била налик сасвим малом и обичном човеку, кога великим чини његов труд и настојање да промени свет око себе. Колико је још таквих око нас којих ћемо се сетити тек када на том путу не буду успели, или за које нећемо никада сазнати?