Spinoza – filozof sreće

Čitava filozofija od Platona do Dekarta, čitavo hrišćanstvo, razdvajali su dušu od tela: duša je uzvišena, božanska i vlada telom koje je nisko, materijalno. Holandski filozof Baruh Spinoza, koga smatraju najvećim, a nazivaju „filozofom sreće”, u sedamnaestom veku sve je promenio kada je tu podelu odbacio i jedino poverenje ukazao šestom čulu. „Intuicija je sveti dar a razum je njen sluga.” U njegovo vreme smatralo se da je sreća jedino na nebu. On se nije složio... I ovo je priča o tome.

Ove reči iz uvodnog dela romana „Igra francuskog tarota” Ivane Hadži-Popović (izdavač „Albatros plus”), nagoveštavaju da je u ovoj knjizi reč o putovanju do samog sebe i, kako sama autorka naglašava, „o fantastičnom svetu naše psihe, o magiji koja je u nama, a ne izvan nas gde je neprestano tražimo”. To je roman, kaže ona, koji nam otkriva kako da budemo srećni, kako da upoznamo sebe, svoju prirodu i budemo u skladu s njom, kako da oslobodimo svoju sputanu psihičku energiju, izlečimo patnju, strahove, tugu od kojih potiču mnoge naše bolesti...

Na tom putovanju, tvrdi ona, neizbežno ćemo susretati Spinozu koji je još u 17. veku znao da su telo i psiha neraskidivo povezani. Sva svoja filozofska saznanja otkrio je kroz intuiciju, smatrajući je jedinim pravim saznanjem. Zato i tarot, kao velika igra intuicije u kojoj su i matematika, Platon, kabala, Pitagora, Hrist... postaje središte romana. Glavni lik, Gabrijela, francuska doktorka i naučnica, donosi tarot u Beograd dvadesetih godina prošlog veka i koristi ga u lečenju pacijenata u vreme kada još ne postoje lekovi za psihu. Ona zna da tarot čini vidljivim nevidljivi svet psihe a da je ona ključna za izlečenje mnogih bolesti.

Zašto Spinoza danas, posle gotovo četiri veka?

Zato što taj „filozof sreće” postaje velika inspiracija našeg doba u kojem se neprestano traže recepti za sreću. I zato što je on potpuni preokret u filozofiji koju zasniva na radosti a prvi filozof Prosvetiteljstva, vek pre Kanta i Voltera, koji menja pogled na politiku, religije, ljudsko biće. Čitava politička filozofija proizilazi iz Spinoze, on je prvi mislilac demokratije, filozof slobode. On poziva da se uzdamo u sopstvenu intuiciju a ne u spoljne dogme. I nije Frojd prvi naslutio nesvesno u čoveku, već Spinoza koji je spojio velike mudrosti Istoka i Zapada, hinduizam, taoizam, budizam, stoicizam, Hrista...  

Danas, kad se neprestano traži recept za sređu, poučno je podsetiti kako je Spinoza definisao uspešan život? 

Definisao ga je kao sklad sa sopstvenom prirodom što je veoma različito od starog morala koji je nalagao da radimo nešto iako nas to čini nesrećnima. Po njemu, treba činiti nešto zato što to u nama izaziva radost ali je istovremeno i duboka istina. On je veliki filozof psihosomatike i smatra da naše misli potpuno utiču na naše telo, nešto što danas otkrivaju i moderne psiho-endo-neuro-imunološke nauke. Jer zapadna medicina je doskora lečila samo telo a zanemarivala da se najviše razboljevamo od lošeg i pogrešnog života.

Još na početku knjige naglašavate da se on nije složio sa kodeksima njegovog vremena da je sreća moguća jedino na nebu?

Bio je zagovornik sreće na Zemlji, i to kroz dugi rad na sebi, na svojoj unutrašnjosti i svom telu i zato je stradao, bio zabranjivan, proganjan. Njegovo glavno delo „Etika” su u stvari uputstva za zdrav život. Sreću nikako ne treba poistovećivati sa zadovoljstvom koje je neposredno i ambivalentno iskustvo. Za sreću je naravno i ono potrebno, ali i pronađeni smisao života. I da, pre svega, sebe ne obmanjujemo tako što život provodimo udovoljavajući drugima ‒ roditeljima, deci, prijateljima, ljubavnicima, društvu, daleko od onoga što smo sami. Mnoge statistike kažu da spoljni uslovi veoma malo utiču na sreću. Ne zaboravimo da je jedan od važnih elemenata sreće i svest o njoj, svest da nam se lepe stvari događaju dok se događaju. Sva ta naša mala svakodnevna zadovoljstva poput ispijanja kafe na suncu, kao što i sećanje na lepe trenutke čoveka opet čini srećnim, jer se u mozgu luče dopamini, serotonini...

Po Spinozi zakon života je, kažete, da čovek ide ili u radost ili u tugu.

On sve emocije deli na tugu i radost. Radost je kada napredujemo u našem biću i ostvarujemo našu prirodu a tuga nas obuzima svaki put kada nismo u stanju da to ostvarimo. Sreća po njemu postoji samo u preobraćenju naših iluzija u snagu vrline. A to je moguće jedino ako sebe upoznamo. Razum je taj koji će nas uputiti u to odakle nam tuga jer bi to moglo da postane i izvor naše radosti. I to je ta alhemija, pretvaranje našeg olova u zlato. Na taj način ostvarujemo našu prirodu a život više ne podnosimo već ga zaista živimo.

I kakva je uloga intuicije na kojoj je insistirao?

Intuicija je naš nevidljiv vodič, elektromagnetno polje u nama, ona je iza naših neurona i ukazuje nam put ka dobrim odlukama za razliku od straha i nervoze koji nas pretvaraju u glupake. Naleti iznenada i daje odgovor i pre nego što smo našli put do njega, čista priroda koja nam se ukazala. Spinoza je svoje glavno delo „Etiku” napisao samo na osnovu intuicije.

Opisujete Spinozu i kao filozofa želje?

Da, on je prvi koji je rekao da naše želje i emocije upravljaju našim životima: ne želimo nešto zato što je to za nas dobro već ga smatramo dobrim zato što ga želimo. Po njemu, želja je smisao čoveka, ali ne svaka. Samo iz dobrih želja proizlazi radost, loše želje neminovno vode u tugu. A kako da razlikujemo dobre od loših? To može jedino naš razum, ne može ni bes, ni strah, ni zavist, ni ljutnja. I moramo početi govoriti istinu o onome što želimo a ne što žele drugi, povremeno i upitati sebe da li vodimo život kakav želimo, da li žalimo zbog nečega, ko uopšte želimo da budemo... Naše unutra i naše spolja su neraskidivo povezani, zato naše unutra i može da menja naše spolja, našu stvarnost. Treba se osloboditi ropstva sopstvenih tužnih emocija koje nas čine nesrećnima: strahova, iluzija, besa, zavisti, ljubomore, te naše sputane energije koja je pogubnija od ropstva bilo kog tiranina. Treba je pretvoriti u snagu delovanja, u ono kreativno u nama. To je sloboda. Jer zbog tužnih strasti se vode ratovi, one izazivaju bolest, nemoć, depresiju.