Srbi se više plaše ajkule nego infarkta

Kardiovaskularne bolesti su ubica broj jedan na svetu, uzrokujući više od 20,5 miliona smrtnih slučajeva godišnje. Reč je o grupi bolesti koje utiču na srce ili krvne sudove. Ishemijske bolesti srca (gde spada srčani udar) i cerebrovaskularne bolesti (poput moždanog udara) uzrok su 85 odsto smrtnosti u grupi kardiovaskularnih bolesti. Kardiovaskularni sistem može biti oslabljen zbog faktora rizika uključujući hipertenziju, visok holesterol u krvi, pušenje cigareta, dijabetes, nepravilnu ishranu…

Profesor dr Dragan Simić, načelnik Odeljenja za aritmologiju i kardiologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, ističe da naša država ima dobre zdravstvene službe i razvijen sistem sala za kateterizaciju u kojima se zbrinjavaju oni koji dožive infarkt srca. Međutim, ljudi se često ne javljaju na vreme.

– Dešava se da dobiju uveče bol u grudima, a da pomoć potraže tek sutradan po podne, kada je već prošlo 12 sati od infarkta. Mi sve uradimo, stavimo im stentove, ali je njihov miokard ispaštao 12 sati i ostao je ožiljak, pa efekat te intervencije nije isti kao da je došao kod doktora nakon sat vremena od pojave bola. U principu, ja sam očajan doktor i teško mi pada kada vidim mlade ljude da dobijaju infarkt srca. Sada nam dolaze pacijenti od 40 ili 45 godina sa infarktom. Tada moramo da brinemo o takozvanoj sekundarnoj prevenciji, odnosno da te ljude sačuvamo od dobijanja drugog infarkta. Tada je sve drugačije, potrebno je mnogo discipline kod pacijenata, poštovanja pravila, uzimanja terapije. Neke osobe se tada opamete, pa ostave pušenje cigareta i započnu neki zdraviji način života. Naša misija je da ih sačuvamo. Kod njih su parametri, na primer, lošeg holesterola i triglicerida mnogo rigorozniji nego kod zdravih ljudi. Za opštu populaciju je pravilo da LDL holesterol bude ispod tri, a za one koji su imali infarkt ispod 1,8. Sve je to veoma kompleksno. Ima ljudi koji su disciplinovani, dolaze redovno na kontrole, rade analize krvi po dogovoru, redovno mere krvni pritisak, smanje prekomernu težinu ako treba, aktivni su. Ali veći je broj onih koji prkose životu – naglašava dr Simić.

Naš sagovornik ističe da organizam uvek šalje neke signale da nešto nije u redu, ali ljudi to nekada ne prepoznaju. Dešava se da neko kaže da zna osobu koja nikada u životu nije imala nijedan simptom i da je samo odjednom doživela infarkt i pala.

– To baš i nije istinita priča i retko se dešava. U početku obično ljudi imaju neke tegobe u grudima kada su u fazi napora, a kasnije i kada miruju. Zato svima kažemo da bilo koje tegobe koje su se javile a da ih nisu imali pre toga, poput umora, gušenja, stezanja u grudima, pritiska, trnjenja, gorušice, znak su za odlazak kod doktora. Možda u početku taj bol, zamor i kratak dah traju minut, dva, tri, recimo dok se osoba penje uz stepenice, a da čim malo uspori, taj problem prođe. To je prvi znak da postoji problem. Ljudi tada misle da nisu u kondiciji ili da se nisu dugo kretali, i da im se zato dešavaju ovi simptomi, pa ne dođu na pregled. Tako to traje pet dana, mesec, dva, šest i onda dođe do infarkta. Prema podacima od pre godinu do dve dana, od 40 do 50 ljudi dnevno u Srbiji dobije infarkt srca, a oko 25 odsto ga ne preživi. To je mnogo. Ako osoba brzo dođe do bolnice i mi uradimo sve procedure, onda je velika verovatnoća da će oporaviti miokard i da za tri meseca mi ne vidimo da je ostao ožiljak. Taj čovek se posle rehabilitacije vraća normalnom životu – navodi dr Simić.

On objašnjava i da je genetika loša predispozicija za dobijanje kardiovaskularnih oboljenja. Ako je nečiji otac imao infarkt ili je od toga naprasno preminuo, imao je ugrađene stentove ili bajpaseve, onda je ta osoba pod specijalnom opasnošću i mora da vodi mnogo više računa o svom zdravlju od nekoga ko nema to genetsko opterećenje. Ko nema lošu genetiku može da puši, da jede masnu hranu i pije alkohol, i u boljoj je poziciji od onoga ko je disciplinovan, ali ima lošu genetiku. Već posle trideset i pete godine deca roditelja koja su imala infarkt moraju da regulišu težinu, da brinu o krvnom pritisku, da ostave cigarete.

– Dešava se da nam onda pacijenti kažu: „Ako sve to ostavim, koje zadovoljstvo onda imam u životu.” Kada jednom Srbinu kažete da skoči u vodu, gde se možda pre 20 godina pojavila ajkula, on će se plašiti te ajkule i neće skočiti. Ali, kada mu kažete da mu nisu dobri zdravstveni rezultati, da može umreti, doživeti infarkt srca ili šlog, on preko tih reči pređe kao da mu ništa nije rečeno. Dakle, naši ljudi se više plaše ajkule nego infarkta. U našem narodu je uvrežena ona priča: „Ma neće bolest mene” – kaže dr Simić i dodaje da je problem što nemamo kulturu brige o zdravlju, kao ni naviku da odemo na kontrole, da živimo zdravo, da vodimo računa o ishrani, da idemo na posao biciklom, a ne automobilom.

– Za doručak naši ljudi uglavnom vole da jedu peciva iz pekare, koja su masna i sačinjena od belog brašna. U Holandiji svi idu biciklima na posao u svečanim odelima i to se smatra normalnim, nikoga nije sramota, a kod nas bi za onog ko to radi odmah rekli da nije normalan. Nezdravo se hranimo, nemamo naviku da šetamo i da se bavimo fizičkom aktivnošću, ne kontrolišemo masnoće u krvi i krvni pritisak. Mi smo u Evropi četvrti ili peti po broju pušača na hiljadu stanovnika. A 48 odsto stanovništva nije fizički aktivno. Oko 57 odsto starije populacije ima prekomernu težinu. Uz to, danas se brzo živi sa dosta stresa. To su sve faktori za razbolevanje od kardiovaskularnih bolesti – zaključio je dr Simić.