Vašar u Raškoj bez "zida smrti"

Raška – Pomalo dirljiva scena događala se pokraj centrifuge za "proizvodnju" šećerne vune na tradicionalnom raščanskom vašaru koji je, povodom verskog praznika Pokrova presvete Bogorodice, trajao tri dana. Dečak, uzrasta osnovca, poželeo je ovaj slatkiš, i taman da mu to majka priušti, na odgovor Zorice iz Leskovca, koja "vunu" proizvodi i prodaje, da ona staje 50 dinara otac, vižljasti, koščat gorštak, po svemu sudeći negde iz okolnih planinskih sela, samo odmahnu rukom i produži… Dečak spusti glavu i ućuta, očigledno razume da je skupo, da se nema para… E, zbog toga, zbog besparice, a ne zbog "zubatog sunca" i hladnoće ovaj vašar, ustanovljen još 1860. godine, sada je bio skromniji nego ranijih godina.

Istina, narod iz Raške, okolnih kopaoničkih sela, iz Kraljeva i okoline, iz Kosovske Mitrovice, Novog Pazara, Aleksandrovca, Brusa, sjatio se u varošicu. I sada su raščanske ulice bile pretvorene u vašarište, a automobili proterani, ali je roba na brojnim tezgama bila višestruko skuplja nego što su posetioci vašara imali novca u džepovima. Stoga su mnogi samo razgledali, šetali, pokoju sitnicu pazarili. A bilo je svega. Dominirale su tezge sa odećom i obućom iz Turske, Kine, teksasom iz Novog Pazara. Tu se mogao još kupiti nameštaj, razna drvenarija, burad za rakiju ili vino, posude od plastike, alat, furune na drva, kuhinjski pribor, sečke za pečenje… Jedan abadžija je za trista dinara prodavao šajkače, drugi je nudio obrasce "švalerskih dozvola", iste kao one vozačke, za samo 50 dinara. Nudili su vašarski trgovci i one proizvode koji se samo na vašarima i prodaju: lizalice, šećerleme, liciderska srca…

Neopisive buke bilo je zbog nove reklamne tehnologije kojoj ni ovakvi narodni skupovi nisu odoleli. Na posebnom prostoru, takođe usred Raške, posetioci su bučno pozivani u zabavni park. A tamo se vrteo ringišpil, ljuljao brod, radio je autodrom, kamikaze…

Stariji posetioci su primetili da više nema "zida smrti", a ni šatora u kome se moglo videti čudo prirode – "pola zmija, a pola devojka". Samo je u jednoj šatri vašardžije zabavljala pevačica, ali se, ipak, pečenje prodavalo dobro.

– Možeš i jagnjećeg i prasećeg prodati koliko imaš. Cena je 500 dinara za kilogram prasetine, a 900 jagnjetine. Samo sam ja ovde prodao oko 30 pečenih praseća i desetak jagnjića – kaže Veroljub Matović, koji meri "pečenje sa panja" na terasi kafane "Dubočica".

Ispred brojnih ugostiteljskih objekata nudio se i kupus iz zemljanog lonca po ceni od 200 dinara za porciju.

– Već do podne sam prodala 200 kilograma – kaže nam kuvarica Vera Luković.

Bilo je na vašaru i onih koji su došli po navici, poput sedamdestogodišnjaka Dragiše Miloševića i Tihomira Petrovića iz obližnjeg Baljevca na Ibru. Rekoše nam da se ovde ranije igralo tri, četiri kola, da je bilo navodadžija, prosaca, da su se sa vašara udavale devojke, a sada gotovo da mladih i nema.