Bliskoistočni sukob u BiH

„Navijaš li za Palestince ili za Izraelce?” Stranci inače kažu da je u BiH nemoguće prepoznati ko je koje nacionalnosti. Nema rasnih razlika, govore istim jezikom, isto se oblače. Međutim, i ne istražujući dublje razlike, postoji uvek neko aktuelno spoljnopolitičko test-pitanje da dobiju brz i precizan odgovor „ko je šta”.

Odavno je rečeno da je spoljna politika odraz unutrašnje politike. Valjda može i obrnuto, i još i više jer, recimo, BiH iznutra nekako i funkcioniše kao labava zajednica nacionalnih entiteta i kantona, ali kada se radi o spoljnoj politici, ne sećam se da su povodom nekog sukoba u svetu Srpska i bošnjački kantoni zauzeli isti stav. Predsedništvo BiH u nedostatku konsenzusa obično nije ni zauzimalo nikakav stav, ali tokom mandata ministarke spoljnih poslova Bisere Turković čak i negativni konsenzus „slažemo se da se ni u čem ne slažemo”, raspao se.

Ona nije bendala ni nadređeno Predsedništvo, ni Savet ministara u kome je bila potpredsednik, a onda su i ambasade po svetu prezentovale stav svoje zemlje zavisno od nacionalnosti ambasadora. Biće da je to još jedan indikator koliko je BiH jedinstvena država.

Elem, da ne bi bilo nedoumice, u Banjaluci su već na prve vesti o ratu na Bliskom istoku preko cele fasade zgrade Predsedništva Republike razvukli video-zastavu Izraela. Hrvati su Izraelcima netom prodali Aluminijum u Mostaru. Bošnjaci su se, međutim, našli u belaju.

Ništa za njih nije tako teško iskušenje kao kada se sukobe njihovi zapadni mentori i njihova bliskoistočna braća po islamu. Tada, poput Buridanovog magarca, ne znaju na koju bi stranu. Razum ih upućuje na moćni Zapad, od koga 30 godina očekuju da obavi „nezavršene poslove” i napravi im unitarnu državu, a srce ih neodoljivo vuče ka Bliskom istoku, koji je i unutar sebe pocepan ne samo između sunita i šiita nego i mnogo više sukobom između nacionalnih interesa i interesa anglo-američkih naftnih kompanija, čiji dioničari sede u vrhu administracije SAD i korumpiraju domaću elitu.

Kada su odnosi Turska – SAD cvetali, baza NATO-a u Indžirliku bila je glavni regionalni oslonac američke globalne vojne supermoći, a Amerikanci su tvrdili da je Erdogan promotor specifične „islamske demokratije” i preporučivali je Bosni. To se uklopilo u Sultanovu spoljnu politiku neoosmanizma, koju je njegov ministar spoljni Ahmed Davutoglu predstavio u Sarajevu rečima da je „period osmanske vlasti u BiH (na srpskom okupacije) bio uspešna priča koju treba ponoviti”. Tajip se prisetio Alijinog amaneta, a Izetbegovići su odlazili u Stambol na porodična slavlja Erdoganovih. Eks reis efendija Mustafa Cerić izjavio je da je „Turska matica Bošnjaka”. Muslimansko Sarajevo se topilo od sreće.

Ali, nešto kasnije, kada su se odnosi SAD i Turske, posle neuspelog puča Made in USA, pokarabasili, isti Mustafa efendija je izjavio: „Danas za Bošnjake sultan se više ne nalazi u Stambolu nego u Briselu i Vašingtonu.” On je, u stvari, realno opisao zaokret u odnosima Sarajevo-Ankara: od „kud svi Turci, tu i mali Mujo”, do iščekivanja da se „Amerika vrati nezavršenim poslovima u BiH”. Oglušuju se o Tajipove zahteve da zatvore mrežu škola Fejtjulaha Gulena, favorita SAD za turski presto, vadeći se na američku retoriku ljudskih prava. Nije ih u toj novoj doslednosti omelo čak ni kada su se onomad mnoge muslimanske zemlje okrenule BRIKS-u, jer osnivači su maligni Rusi i Kinezi, kojima treba uvesti sankcije zbog Ukrajine, a omrznute komšije Srbi su, jel’ da, „mali Rusi”.

E, sada već, u novom arapsko-izraelskom ratu ipak više nisu izdržali u bezuslovnoj podršci SAD, koje su odmah svom snagom zalegle iza Izraela, ali nisu podržali ni arapsku braću po islamu. Takvim neutralnim stavom u ratnoj situaciji zameriće se na obe strane, jer su očekivale bezrezervnu lojalnost. Denis Bećirović, bošnjački član Predsedništva, izjavio je da je „BiH kao zemlja koja se nalazi pred vratima EU i NATO-a opredeljena za rešavanje svih problema mirnim putem, uz poštovanje međunarodnog prava”. Maršalah za mudrost!

Međutim, taj stav nije usaglasio sa Željkom Cvijanović, pa ne može da govori u ime BiH. Zatim, BiH se ne nalazi pred vratima NATO-a jer Srpska je izričito protiv. Najzad, BiH tek pogotovo nije pred vratima EU, nego na dalekom putu kome niko ne zna kraj. Izuzev ako ono „pred vratima” nije metaforično, nego doslovno. U tom slučaju BiH i jeste, ali će i ostati pred vratima. Bećiroviću nije bilo dovoljno pa je dodao: „BiH je i prije eskalacije nasilja pozivala na postizanje pravednog mira između Izraela i Palestine.” Kakva državnička mudrost i dalekovidost! Mora da je završio NVO kurs za „mlade lidere”, za „političku izuzetnost” i „političku korektnost”. Šteta samo što ga Hamas i Hezbolah nisu čuli i poslušali.

A otkuda u Srpskoj tako promptna i odrešita podrška Izraelu, iako je rat tek počeo i ulazi u fazu najavljeno surove izraelske odmazde za teroristički napad Palestinaca, što može da izazove svearapsku oružanu solidarnost i eskalaciju rata neviđenih razmera. Srbe i Jevreje povezuje zajedničko stradanje u Drugom svetskom ratu u BiH, istrebljenje u Jasenovcu, zajedničko pamćenje ko su bili krvnici i pomagači u NDH, sa dokumentima koje je Dodik ustupio na čuvanje i pokazivanje memorijalnom centru „Jad Vašem” u Jerusalimu. Zajedničko nam je i trvenje sa komšijama muslimana koje ima faze mirne koegzistencije, ali nažalost i faze krvavih sukoba. Titova Jugoslavija je imala nekritičnu naklonost prema arapskim narodima, kao saveznicima u pokretu nesvrstanih, a sa Izraelom, zbog toga, čak ni diplomatske odnose. SDS je, međutim, na prvim slobodnim izborima za Predsedništvo BiH na sedmu stolicu, rezervisanu za nekonstitutivne narode, kandidovala Jevrejina Ivicu Čerešnješa, a SDA mu suprotstavila Sandžakliju i „Jugoslovena” Ejupa Ganića.

Ali, odnose sa jevrejskom zajednicom u RS i sa Izraelom najviše su unapredili predsednik Dodik i njegov u Banjaluci najpopularniji savetnik Arijel Livne. Zapamćeno je da kada je Srpska bila već na nišanu za odstrel tzv. međunarodne zajednice, u Mahovljane je u zadnji čas sa kompromisom sletela baronesa Ketrin Ešton, evropska komesarka za spoljne poslove i bezbednost, a dočekao ju je izraelski ministar spoljnih poslova Liberman, koji se slučajno zatekao u Banjaluci na dvonedeljnom godišnjem odmoru. „Čika Ari” je otišao, ali je ostao novoizgrađeni Jevrejski kulturni centar sa sinagogom, koji nosi njegovo, i ime njegove majke koja je završila u Aušvicu, kao znak prijateljstva Srpske i Izraela, koje Dodik, kao i povodom aktuelnog rata na Bliskom istoku, potvrđuje u svom stilu, bez nijansi i relativizacija. Posle Holokausta i zbog antisemitizma koji još nije upokojen, jevrejski narod je posebno osetljiv na prijateljsku podršku, pa posredno i diskretno uzvraća Srpskoj i Dodiku lično.

U bošnjačkim kantonima još nisu zabeležene spontane manifestacije muslimanske solidarnosti sa Palestinom, ali požurio ih je Komšić, Hrvat izabran glasovima SDA. Najpre kritikom „Bećirevićevog sebičnog stava”, a potom i uvredama na račun ambasadorke Izraela. Tako se pokazao veći musliman i od uzdržanog reisa Kavazovića koji prati Bećirovića.

Uoči rata u BiH u okviru svog hodočašća po Bliskom istoku, Izetbegović se sastao i sa večitim palestinskim liderom. Jaser Arafat ga je pitao na koga može da se osloni u svetu. „Na Amerikance!”, odgovorio je samopouzdano Alija, a Jaser je zaključio: „Ja se na njih oslanjam već 60 godina, pa je mom narodu sve gore.” Od tog susreta proteklo je još 30 godina, a kod Arafatovih naslednika, evo, i dalje je sve gore. Alijini čekaju tek prvih 30.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista