Блискоисточни сукоб у БиХ

„Навијаш ли за Палестинце или за Израелце?” Странци иначе кажу да је у БиХ немогуће препознати ко је које националности. Нема расних разлика, говоре истим језиком, исто се облаче. Међутим, и не истражујући дубље разлике, постоји увек неко актуелно спољнополитичко тест-питање да добију брз и прецизан одговор „ко је шта”.

Одавно је речено да је спољна политика одраз унутрашње политике. Ваљда може и обрнуто, и још и више јер, рецимо, БиХ изнутра некако и функционише као лабава заједница националних ентитета и кантона, али када се ради о спољној политици, не сећам се да су поводом неког сукоба у свету Српска и бошњачки кантони заузели исти став. Председништво БиХ у недостатку консензуса обично није ни заузимало никакав став, али током мандата министарке спољних послова Бисере Турковић чак и негативни консензус „слажемо се да се ни у чем не слажемо”, распао се.

Она није бендала ни надређено Председништво, ни Савет министара у коме је била потпредседник, а онда су и амбасаде по свету презентовале став своје земље зависно од националности амбасадора. Биће да је то још један индикатор колико је БиХ јединствена држава.

Елем, да не би било недоумице, у Бањалуци су већ на прве вести о рату на Блиском истоку преко целе фасаде зграде Председништва Републике развукли видео-заставу Израела. Хрвати су Израелцима нетом продали Алуминијум у Мостару. Бошњаци су се, међутим, нашли у белају.

Ништа за њих није тако тешко искушење као када се сукобе њихови западни ментори и њихова блискоисточна браћа по исламу. Тада, попут Буридановог магарца, не знају на коју би страну. Разум их упућује на моћни Запад, од кога 30 година очекују да обави „незавршене послове” и направи им унитарну државу, а срце их неодољиво вуче ка Блиском истоку, који је и унутар себе поцепан не само између сунита и шиита него и много више сукобом између националних интереса и интереса англо-америчких нафтних компанија, чији дионичари седе у врху администрације САД и корумпирају домаћу елиту.

Када су односи Турска – САД цветали, база НАТО-а у Инџирлику била је главни регионални ослонац америчке глобалне војне супермоћи, а Американци су тврдили да је Ердоган промотор специфичне „исламске демократије” и препоручивали је Босни. То се уклопило у Султанову спољну политику неоосманизма, коју је његов министар спољни Ахмед Давутоглу представио у Сарајеву речима да је „период османске власти у БиХ (на српском окупације) био успешна прича коју треба поновити”. Тајип се присетио Алијиног аманета, а Изетбеговићи су одлазили у Стамбол на породична славља Ердоганових. Екс реис ефендија Мустафа Церић изјавио је да је „Турска матица Бошњака”. Муслиманско Сарајево се топило од среће.

Али, нешто касније, када су се односи САД и Турске, после неуспелог пуча Маде ин УСА, покарабасили, исти Мустафа ефендија је изјавио: „Данас за Бошњаке султан се више не налази у Стамболу него у Бриселу и Вашингтону.” Он је, у ствари, реално описао заокрет у односима Сарајево-Анкара: од „куд сви Турци, ту и мали Мујо”, до ишчекивања да се „Америка врати незавршеним пословима у БиХ”. Оглушују се о Тајипове захтеве да затворе мрежу школа Фејтјулаха Гулена, фаворита САД за турски престо, вадећи се на америчку реторику људских права. Није их у тој новој доследности омело чак ни када су се ономад многе муслиманске земље окренуле БРИКС-у, јер оснивачи су малигни Руси и Кинези, којима треба увести санкције због Украјине, а омрзнуте комшије Срби су, јел’ да, „мали Руси”.

Е, сада већ, у новом арапско-израелском рату ипак више нису издржали у безусловној подршци САД, које су одмах свом снагом залегле иза Израела, али нису подржали ни арапску браћу по исламу. Таквим неутралним ставом у ратној ситуацији замериће се на обе стране, јер су очекивале безрезервну лојалност. Денис Бећировић, бошњачки члан Председништва, изјавио је да је „БиХ као земља која се налази пред вратима ЕУ и НАТО-а опредељена за решавање свих проблема мирним путем, уз поштовање међународног права”. Маршалах за мудрост!

Међутим, тај став није усагласио са Жељком Цвијановић, па не може да говори у име БиХ. Затим, БиХ се не налази пред вратима НАТО-а јер Српска је изричито против. Најзад, БиХ тек поготово није пред вратима ЕУ, него на далеком путу коме нико не зна крај. Изузев ако оно „пред вратима” није метафорично, него дословно. У том случају БиХ и јесте, али ће и остати пред вратима. Бећировићу није било довољно па је додао: „БиХ је и прије ескалације насиља позивала на постизање праведног мира између Израела и Палестине.” Каква државничка мудрост и далековидост! Мора да је завршио НВО курс за „младе лидере”, за „политичку изузетност” и „политичку коректност”. Штета само што га Хамас и Хезболах нису чули и послушали.

А откуда у Српској тако промптна и одрешита подршка Израелу, иако је рат тек почео и улази у фазу најављено сурове израелске одмазде за терористички напад Палестинаца, што може да изазове свеарапску оружану солидарност и ескалацију рата невиђених размера. Србе и Јевреје повезује заједничко страдање у Другом светском рату у БиХ, истребљење у Јасеновцу, заједничко памћење ко су били крвници и помагачи у НДХ, са документима које је Додик уступио на чување и показивање меморијалном центру „Јад Вашем” у Јерусалиму. Заједничко нам је и трвење са комшијама муслимана које има фазе мирне коегзистенције, али нажалост и фазе крвавих сукоба. Титова Југославија је имала некритичну наклоност према арапским народима, као савезницима у покрету несврстаних, а са Израелом, због тога, чак ни дипломатске односе. СДС је, међутим, на првим слободним изборима за Председништво БиХ на седму столицу, резервисану за неконститутивне народе, кандидовала Јеврејина Ивицу Черешњеша, а СДА му супротставила Санџаклију и „Југословена” Ејупа Ганића.

Али, односе са јеврејском заједницом у РС и са Израелом највише су унапредили председник Додик и његов у Бањалуци најпопуларнији саветник Аријел Ливне. Запамћено је да када је Српска била већ на нишану за одстрел тзв. међународне заједнице, у Маховљане је у задњи час са компромисом слетела баронеса Кетрин Ештон, европска комесарка за спољне послове и безбедност, а дочекао ју је израелски министар спољних послова Либерман, који се случајно затекао у Бањалуци на двонедељном годишњем одмору. „Чика Ари” је отишао, али је остао новоизграђени Јеврејски културни центар са синагогом, који носи његово, и име његове мајке која је завршила у Аушвицу, као знак пријатељства Српске и Израела, које Додик, као и поводом актуелног рата на Блиском истоку, потврђује у свом стилу, без нијанси и релативизација. После Холокауста и због антисемитизма који још није упокојен, јеврејски народ је посебно осетљив на пријатељску подршку, па посредно и дискретно узвраћа Српској и Додику лично.

У бошњачким кантонима још нису забележене спонтане манифестације муслиманске солидарности са Палестином, али пожурио их је Комшић, Хрват изабран гласовима СДА. Најпре критиком „Бећиревићевог себичног става”, а потом и увредама на рачун амбасадорке Израела. Тако се показао већи муслиман и од уздржаног реиса Кавазовића који прати Бећировића.

Уочи рата у БиХ у оквиру свог ходочашћа по Блиском истоку, Изетбеговић се састао и са вечитим палестинским лидером. Јасер Арафат га је питао на кога може да се ослони у свету. „На Американце!”, одговорио је самопоуздано Алија, а Јасер је закључио: „Ја се на њих ослањам већ 60 година, па је мом народу све горе.” Од тог сусрета протекло је још 30 година, а код Арафатових наследника, ево, и даље је све горе. Алијини чекају тек првих 30.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa