Može da bude, ne mora da znači

Olivera Kovačević se vratila onome što najbolje radi. To je onaj tip debatnih emisija začet, davno, na TV Politika, kasnije usavršen na TV Pink a doveden do respektabilnih vrhova profesionalnosti na BK TV. Sada se u formi koja je još više usavršena, vizuelno doterana i organizaciono unapređena, na Prvom programu RTS, sredom uveče, pojavila emisija „Da. Možda. Ne.” koju superiorno i pomalo uobraženo vodi poznata novinarka. U studiju su ugledni gosti, publika koja ume da postavlja pitanja, a dramaturgija emisije zasnovana je na onom relativnom, ironičnom postulatu, tako blisko našem mentalitetu: može da bude, ne mora da znači.

Voditeljka gledaoce „gađa” pravo u glavu. U prvoj emisiji novog ciklusa opredelila se za temu koja neprestano tinja u našem društveno-političkom životu, za razgovor o Kosovu. Da se o Kosovu još može čuti nešto novo što nije rečeno? U duhu naslova emisije: da, možda. Sposobnost Olivere Kovačević je u tome da od sagovornika izvuče one ličnije i konkretnije tonove u razgovoru, „da udari malo jače” po frazama i opštim mestima, tako da sve dobija angažovaniju dimenziju. Dakle, nije priča da bi prošlo vreme. Za sada, jedina zamerka ovoj emisiji je kasno emitovanje. Ko još ima strpljenja i koncentraciju da posle 22.00 prati polemičan i ozbiljan razgovor o gorućoj društvenoj temi, a posle emisije „48 sati – svadba”.

OČAJNE DOMAĆICE. – TV Pink nije umela da iskoristi planetarnu popularnost „Očajnih domaćica” i olako je prepustila ovu američku seriju nacionalnoj televiziji, koja je za ovu crnu komediju u nastavcima našla bolji, stalni termin na Drugom programu RTS od 21.00.

U čemu su kvaliteti ove holivudske sapunice? U bežanju od stereotipa, u prilično surovom obračunu „ sa nežnijim polom”, u visprenosti i duhovitosti pomešanoj sa oporošću. Hoće se reći, sve što dolazi iz Holivuda ne mora da bude baš totalno glupo i površno. Ovde je reč o TV poduhvatu koji se upravo obračunava sa tim odlikama ljudskog duha, u svim pojavnim oblicima u svakodnevnom životu. U „Očajnim domaćicama” nema lažne nežnosti: deca su bezobrazna i frustrirana, žene pokvarene i proračunate, muškarci lenji i nesposobni... Ismejava se malograđanština, zaparloženost, podlost i lakomost. Za konstruisanje jedne ovakve serije, čiji je osnovni cilj da zabavi, ali i malo prodrma, neophodan je visoki stepen autorske inteligencije, odlično poznavanje ljudske psihe i sposobnost da se veliko životno iskustvo transformiše u pitke i duhovite zaplete. „Očajne domaćice” nije serija za kojom će ginuti publika koja roni suze uz epizode latinoameričkih sapunica, ali može biti prihvatljiva zabava za onaj deo gledališta koji traži i zaslužuje probitačnije sadržaje. „Očajne domaćice” su gimnastika duha, surovo kazivanje istina i njihovo potvrđivanje.

DOBRO JUTRO, NARODE. – Mada to nije isto i ne bi trebalo da bude isto, ono što je u novinama gradska hronika, to je na televiziji jutarnji program. Jutarnje emisije su poligon za uvežbavanje novih TV lica, kao što je u novinama traganje za gradskim vestima prva stepenica u novinarstvu. Primenjena logika na malom ekranu ne daje baš željene rezultate. U jutarnjim emisijama nema dovoljno servisnih vesti, više ima muzike i nevažnih informacija, a i mladi voditelji svojim držanjem, ponašanjem i stilom komunikacije teško da mogu biti omiljena TV lica onom delu publike koji u ranoranilačkim satima gleda TV, a to su mahom stariji gledaoci. Mlađa publika ili spava ili je već u školi.

Ovih dana, stalno se menjaju mladi novinari i voditelji. Ne može se reći da se ne trude, ali njihovo čavrljanje nema težinu. Voditeljke bi svako jutro da pričaju o celulitu, modnim trendovima i šopingu. Ljude koji rade i brinu porodične brige interesuje i nešto više i nešto sasvim drugo. Daleko su pijace, niko se ne bavi pitanjima obrazovanja i vaspitanja, nema onih praktičnih informacija koje bi mogle biti od dnevne koristi. Sve emisije liče jedna na drugu, tako da je sasvim svejedno na kom ste kanalu.

Emisije u prepodnevnim terminima zahtevaju malo ozbiljniju reviziju koncepta zasnovanu na istraživanju šta je to što bi moglo da pomogne gledaocu koji svaki dan u haosu sopstvenih obaveza i porodičnoj dezorganizaciji juriša u nove radne pobede. Da ono, prećutno, ibijevsko: dobro jutro, (moj) narode – dobije neki smisao.