Може да буде, не мора да значи

Оливера Ковачевић се вратила ономе што најбоље ради. То је онај тип дебатних емисија зачет, давно, на ТВ Политика, касније усавршен на ТВ Пинк а доведен до респектабилних врхова професионалности на БК ТВ. Сада се у форми која је још више усавршена, визуелно дотерана и организационо унапређена, на Првом програму РТС, средом увече, појавила емисија „Да. Можда. Не.” коју супериорно и помало уображено води позната новинарка. У студију су угледни гости, публика која уме да поставља питања, а драматургија емисије заснована је на оном релативном, ироничном постулату, тако блиско нашем менталитету: може да буде, не мора да значи.

Водитељка гледаоце „гађа” право у главу. У првој емисији новог циклуса определила се за тему која непрестано тиња у нашем друштвено-политичком животу, за разговор о Косову. Да се о Косову још може чути нешто ново што није речено? У духу наслова емисије: да, можда. Способност Оливере Ковачевић је у томе да од саговорника извуче оне личније и конкретније тонове у разговору, „да удари мало јаче” по фразама и општим местима, тако да све добија ангажованију димензију. Дакле, није прича да би прошло време. За сада, једина замерка овој емисији је касно емитовање. Ко још има стрпљења и концентрацију да после 22.00 прати полемичан и озбиљан разговор о горућој друштвеној теми, а после емисије „48 сати – свадба”.

ОЧАЈНЕ ДОМАЋИЦЕ. – ТВ Пинк није умела да искористи планетарну популарност „Очајних домаћица” и олако је препустила ову америчку серију националној телевизији, која је за ову црну комедију у наставцима нашла бољи, стални термин на Другом програму РТС од 21.00.

У чему су квалитети ове холивудске сапунице? У бежању од стереотипа, у прилично суровом обрачуну „ са нежнијим полом”, у виспрености и духовитости помешаној са опорошћу. Хоће се рећи, све што долази из Холивуда не мора да буде баш тотално глупо и површно. Овде је реч о ТВ подухвату који се управо обрачунава са тим одликама људског духа, у свим појавним облицима у свакодневном животу. У „Очајним домаћицама” нема лажне нежности: деца су безобразна и фрустрирана, жене покварене и прорачунате, мушкарци лењи и неспособни... Исмејава се малограђанштина, запарложеност, подлост и лакомост. За конструисање једне овакве серије, чији је основни циљ да забави, али и мало продрма, неопходан је високи степен ауторске интелигенције, одлично познавање људске психе и способност да се велико животно искуство трансформише у питке и духовите заплете. „Очајне домаћице” није серија за којом ће гинути публика која рони сузе уз епизоде латиноамеричких сапуница, али може бити прихватљива забава за онај део гледалишта који тражи и заслужује пробитачније садржаје. „Очајне домаћице” су гимнастика духа, сурово казивање истина и њихово потврђивање.

ДОБРО ЈУТРО, НАРОДЕ. – Мада то није исто и не би требало да буде исто, оно што је у новинама градска хроника, то је на телевизији јутарњи програм. Јутарње емисије су полигон за увежбавање нових ТВ лица, као што је у новинама трагање за градским вестима прва степеница у новинарству. Примењена логика на малом екрану не даје баш жељене резултате. У јутарњим емисијама нема довољно сервисних вести, више има музике и неважних информација, а и млади водитељи својим држањем, понашањем и стилом комуникације тешко да могу бити омиљена ТВ лица оном делу публике који у раноранилачким сатима гледа ТВ, а то су махом старији гледаоци. Млађа публика или спава или је већ у школи.

Ових дана, стално се мењају млади новинари и водитељи. Не може се рећи да се не труде, али њихово чаврљање нема тежину. Водитељке би свако јутро да причају о целулиту, модним трендовима и шопингу. Људе који раде и брину породичне бриге интересује и нешто више и нешто сасвим друго. Далеко су пијаце, нико се не бави питањима образовања и васпитања, нема оних практичних информација које би могле бити од дневне користи. Све емисије личе једна на другу, тако да је сасвим свеједно на ком сте каналу.

Емисије у преподневним терминима захтевају мало озбиљнију ревизију концепта засновану на истраживању шта је то што би могло да помогне гледаоцу који сваки дан у хаосу сопствених обавеза и породичној дезорганизацији јуриша у нове радне победе. Да оно, прећутно, ибијевско: добро јутро, (мој) народе – добије неки смисао.