Povratak „prvog gerilca Evrope”

Dočekasmo i taj dan da se „prvi gerilac Evrope” vrati u svoju kuću. Fama o Draži kao „prvom gerilcu Evrope” jednostavno ne stoji, jer je poljski major Henrik Dobžanjski Hubal, odmah po nemačkom napadu na Poljsku 1939. godine s grupom saboraca otpočeo borbu protiv nemačke soldateske. Da bi izbegli represiju nad gradskim stanovništvom povukli su se u šume, odakle su nanosili velike gubitke neprijatelju. Nemci su odmah krenuli u potragu za njim i otkrili ga, zahvaljujući jednom doušniku. Hrabri major herojski je poginuo u borbi protiv brojčano nadmoćnog neprijatelja. Poljska ga je posthumno unapredila u čin pukovnika i svaki grad u Poljskoj ima ulicu koja nosi njegovo ime. U vojnim enciklopedijama zapisano je da je on prvi gerilac Evrope, a na istorijskom kanalu „Viasat” emitovan je opširan program o pokretu otpora, pod nazivom „Podzemna armija Poljske”, čije jedno poglavlje, u kojem je reč o Hubalu, nosi naslov „Partizan”.

Interesantno je da neki naši istoričari ignorišu Teheransku konferenciju, na kojoj su donete važne odluke o tome kako da se okonča Drugi svetski rat i kako ce izgledati posleratna Evropa. Prema britanskim istoričarima, Ruzvelt je prilikom dolaska u Teheran odseo u rezidenciji Sovjeta i potpao pod uticaj Staljina, što oni smatraju greškom, a ostali da je to u najmanju ruku smešno. Odmah na početku Ruzvelt je najavio savezničko iskrcavanje u Normandiju, iako je Čerčil smatrao da to treba da bude na Egeju ili Jadranu. Staljin se saglasio s Ruzveltom. Za nas je značajno da je od tada partizanima počela da stiže intenzivna pomoć. Velika trojica odlučila su da „jugoslovenskim partizanima treba pomoći u ratnom materijalu što je moguće više, kao i operacijama komandosa”. NVOJ i Tito prihvaćeni su za jedinog legitimnog predstavnika jugoslovenskih naroda.

Pre toga naša vojna misija upućena je kod Komande angloameričkih snaga koje su se iz Afrike iskrcale na Siciliju i oslobodile deo juga Italije. Ta vojna misija, stacionirana u Bariju, počela je doturanje vojne pomoći zapadnih saveznika partizanskim štabovima. Na poziv savezničkog komandanta za Sredozemlje Henrija Vilsona, Vrhovni stab NOVJ uputio je u Kairo vojnu misiju, koja je imala zadatak da prikuplja vojnu i materijalnu pomoć za NOVJ.

Partizani su zvanično priznati za savezničku armiju. Britanski feldmaršal Aleksander posetio je Beograd 1945. godine i razgovarao s Titom o aktuelnim vojnim pitanjima i saradnji. Za to vreme Draža je u bio bekstvu u Bosni, kao odmetnik.

Danas, kad su Draža i četnici rehabilitovani, a partizani anatemisani, saveznički ambasadori SAD i Britanije odbijaju da prisustvuju obeležavanjima ratnih događaja, jer znaju drugačiju istoriju. Američki piloti, prilikom iskakanja iz pogođenih aviona, imali su pločice na kojima je pisalo „Saveznik Tito”, što je neke od njih koštalo života.

Aktuelni ambasador SAD u Beogradu dobio je od Čedomira Antića lekciju iz istorije. Slično se dogodilo princu od Velsa, sadašnjem kralju Čarlsu Trećem, prilikom poslednje posete Beogradu. Kralj Čarls je osamdesetih u pratnji Maklejna obišao terene na kojima su se odigrale bitke na Neretvi i Sutjesci i dobro zna šta se dešavalo na jugoslovenskom ratištu, pa je domaćinima rekao da Britanci znaju i priznaju jedino Tita. Svojevremeno su ambasade SAD i Britanije uputile protest Republici Srpskoj zbog pomena održanog Draži na dan kad je uhvaćen. Istorija Drugog svetskog rata ispisana je i zbog želje i napora naših istoričara, mršave i nategnute argumentacije Dražinih obožavalaca, sigurno neće biti izmenjena.

Čudna je ta četnička borba. Niko da kaže koliko su Nemaca četnici izbacili iz vojničkog stroja, ranili ili ubili i koliko je četnika poginulo u tim borbama. Za partizane se zna da je poginulo 300.000 boraca. Mi se pred svetom izjašnjavamo kao antifašisti, a „za po kući” smo četnici, kojima drugi ne priznaju antifašizam, što i poslednja događanja potvrđuju.

Lj. Korać