Omaž učitelju Koki Jankoviću

Kragujevac – U Galeriji „Nikola Koka Janković”, u organizaciji Narodnog muzeja Šumadije u Kragujevcu, otvorena je izložba „Portreti. Omaž Nikoli Jankoviću” vajara i profesora Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu Zdravka Joksimovića. Postavku je priredila istoričarka umetnosti Katarina Babić, a Joksimović nas vodi putem svog stvaralaštva vajarskim delima izvedenim u terakoti, bronzi, gipsu, nastalim od 1987. do 2023. godine. Portreti Joksimovića, doktora umetnosti, svedoče i o njegovom odnosu prema svom učitelju, Koki Jankoviću, u čijoj klasi je diplomirao 1986. godine.

Povodom izložbe, kojom odaje počast akademiku Jankoviću (1926–2017), Joksimović progovora o svojim studentskim danima, savetima koje je dobijao od svog učitelja, jednog od naših najvećih portretista, o svom pedagoškom pristupu, ali i svom odnosu prema portretima koji su važan deo stvaralaštva autora skulptura izloženih u Galeriji „Nikola Koka Janković”.

– Na moju sreću, kao studentu, od treće do pete godine, vajanje mi je predavao jedan od naših najboljih portretista, Nikola Koka Janković. Naravno, kada ste mladi i neiskusni vi ne razumevate sasvim šta vam profesor govori, koliko god su njegove korekture bile jednostavne, tačne i prilagođene vašem uzrastu. Ali profesor Janković bio je beskrajno strpljiv pedagog. Stalno nas je vraćao na suštinu koja govori o tome koje su to univerzalne skulptorske vrednosti, a šta pripada neopravdanim i površnim trikovima. U tom uzrastu, to je veoma važna lekcija. Tek sada, sa sopstvenim pedagoškim iskustvom, razumem njegov predlog, koji je poslednjih godina svoje profesure često iznosio, da bi najiskusniji profesori trebalo da vode prvu i drugu godinu. Zalagao se da se hijerarhija problema, koji pripadaju klasičnoj skulpturi, rešava postupno i temeljno – navodi Joksimović.

– Koliko god da se trudite i pokušavate da izgradite sopstveni pedagoški pristup, oslanjajući se na vašu skulptorsku praksu, uvek ćete osećati da se u vašim rečima čuje eho svega onoga što ste godinama slušali od svog profesora. Čini mi se da je to prirodni sled stvari. Tako se iskustvo, bazirano na klasičnim skulptorskim vrednostima, prenosi sa jedne generaciju na drugu. Nadam se da mogu za sebe da kažem da pripadam Kokinoj školi... – s puno poštovanja i ljubavi govori Joksimović o svom učitelju, naglašavajući značaj kontinuiteta u pedagoškom radu i učenju budućih generacija naših umetnika.

– Šta je zapravo portret? U našem slučaju, likovno-skulptorska predstave neke osobe. Ta predstava ima ekskluzivnu i reprezentativnu ulogu da pokaže po čemu se ta osoba razlikuje od osam milijardi ljudi, koliko trenutno živi na našoj planeti. Portret odgovara na pitanje šta je to što pripada samo toj osobi, iako ona, gledano sa formalne strane, ima sve ono što imaju i svi ostali ljudi. Svakoj od njih, kao iz one pesme, nos čuči nasred lica. I sve ostalo je tu na broju i mestu, kao i kod drugih. Pa opet je svako lice drugačije i na poseban način jedinstveno. Ne prestajem da se čudim toj raskoši prirode... – kaže Joksimović predočavajući nam koliko je životno i stvaralačko uzbuđenje, osećaj koji ističe i Radomir Konstantinović u delu „Filosofija palanke”, važan deo odnosa umetnika prema onome što posmatra i što kroz umetničko oblikovanje pretvara u jedan novi doživljaj koji privlači i oko i dušu drugog posmatrača, gledaoca, publike.

– Ljudsko lice je i dalje tajna. Svako lice je priča za sebe. Ali vi ne znate šta se iza toga lica krije sve dok ne počnete da ga crtate ili vajate. Tek tada polako otkrivate ono što se iza pojavnog nalazi, odnosno, vašu predstavu o osobi koju portretišete. To je vaša istina za kojom vi tragate. U „to” unosite i ono što vama pripada. Zato je rad na svakom portretu izvesna bitka koju vodite sa sobom. Pitate se da li to što radite odgovara vašoj predstavi o toj osobi koja je pred vama, i kako da se sravni taj račun između formalnih vrednosti i psihološkog aspekta nečije ličnosti. Taj problem je Koka tako jednostavno formulisao iskazom: „Jedno je sličnost, drugo je karakter” – podseća Joksimović na mudre reči svog učitelja koje su obeležile i stvaralaštvo drugih naših vajara.

–Prevod pojavnog u skulptorsko je suština koja skulptorski ’zanat’ čini tako osobenim. Nije osoba koju je Koka preveo u „portret Krompira” tako izgledala, ali nas je Koka svojim kreativnim ’prevodom’ ubedio da je njegova ideja o njemu bolja i ubedljivija od samog originala. Ova zahtevna i zarazna igra prevođenja i danas ima svoje poklonike. Tu svojevrsnu jednačinu između ponude prirode i umetničke potražnje valja uvek nanovo rešavati. To je izazov koji i mene privlači. Još uvek mi portretisanje pruža zadovoljstvo. Zar to nije dovoljno? – pita se na kraju ovog verbalnog omaža Koki Jankoviću vajar Joksimović, kao što Vladan Desnica u romanu „Proljeća Ivana Galeba” stavlja svog junaka, umetnika na violini, pred pitanje o smislu života, na čijem kraju ostaju samo sunce i par cvetova koje leluja morski vetar.

Izložba „Portreti” u Galeriji „Nikola Koka Janković” biće otvorena do 24. februara naredne godine.