Омаж учитељу Коки Јанковићу

Крагујевац – У Галерији „Никола Кока Јанковић”, у организацији Народног музеја Шумадије у Крагујевцу, отворена је изложба „Портрети. Омаж Николи Јанковићу” вајара и професора Факултета ликовних уметности у Београду Здравка Јоксимовића. Поставку је приредила историчарка уметности Катарина Бабић, а Јоксимовић нас води путем свог стваралаштва вајарским делима изведеним у теракоти, бронзи, гипсу, насталим од 1987. до 2023. године. Портрети Јоксимовића, доктора уметности, сведоче и о његовом односу према свом учитељу, Коки Јанковићу, у чијој класи је дипломирао 1986. године.

Поводом изложбе, којом одаје почаст академику Јанковићу (1926–2017), Јоксимовић проговора о својим студентским данима, саветима које је добијао од свог учитеља, једног од наших највећих портретиста, о свом педагошком приступу, али и свом односу према портретима који су важан део стваралаштва аутора скулптура изложених у Галерији „Никола Кока Јанковић”.

– На моју срећу, као студенту, од треће до пете године, вајање ми је предавао један од наших најбољих портретиста, Никола Кока Јанковић. Наравно, када сте млади и неискусни ви не разумевате сасвим шта вам професор говори, колико год су његове коректуре биле једноставне, тачне и прилагођене вашем узрасту. Али професор Јанковић био је бескрајно стрпљив педагог. Стално нас је враћао на суштину која говори о томе које су то универзалне скулпторске вредности, а шта припада неоправданим и површним триковима. У том узрасту, то је веома важна лекција. Тек сада, са сопственим педагошким искуством, разумем његов предлог, који је последњих година своје професуре често износио, да би најискуснији професори требало да воде прву и другу годину. Залагао се да се хијерархија проблема, који припадају класичној скулптури, решава поступно и темељно – наводи Јоксимовић.

– Колико год да се трудите и покушавате да изградите сопствени педагошки приступ, ослањајући се на вашу скулпторску праксу, увек ћете осећати да се у вашим речима чује ехо свега онога што сте годинама слушали од свог професора. Чини ми се да је то природни след ствари. Тако се искуство, базирано на класичним скулпторским вредностима, преноси са једне генерацију на другу. Надам се да могу за себе да кажем да припадам Кокиној школи... – с пуно поштовања и љубави говори Јоксимовић о свом учитељу, наглашавајући значај континуитета у педагошком раду и учењу будућих генерација наших уметника.

– Шта је заправо портрет? У нашем случају, ликовно-скулпторска представе неке особе. Та представа има ексклузивну и репрезентативну улогу да покаже по чему се та особа разликује од осам милијарди људи, колико тренутно живи на нашој планети. Портрет одговара на питање шта је то што припада само тој особи, иако она, гледано са формалне стране, има све оно што имају и сви остали људи. Свакој од њих, као из оне песме, нос чучи насред лица. И све остало је ту на броју и месту, као и код других. Па опет је свако лице другачије и на посебан начин јединствено. Не престајем да се чудим тој раскоши природе... – каже Јоксимовић предочавајући нам колико је животно и стваралачко узбуђење, осећај који истиче и Радомир Константиновић у делу „Философија паланке”, важан део односа уметника према ономе што посматра и што кроз уметничко обликовање претвара у један нови доживљај који привлачи и око и душу другог посматрача, гледаоца, публике.

– Људско лице је и даље тајна. Свако лице је прича за себе. Али ви не знате шта се иза тога лица крије све док не почнете да га цртате или вајате. Тек тада полако откривате оно што се иза појавног налази, односно, вашу представу о особи коју портретишете. То је ваша истина за којом ви трагате. У „то” уносите и оно што вама припада. Зато је рад на сваком портрету извесна битка коју водите са собом. Питате се да ли то што радите одговара вашој представи о тој особи која је пред вама, и како да се сравни тај рачун између формалних вредности и психолошког аспекта нечије личности. Тај проблем је Кока тако једноставно формулисао исказом: „Једно је сличност, друго је карактер” – подсећа Јоксимовић на мудре речи свог учитеља које су обележиле и стваралаштво других наших вајара.

–Превод појавног у скулпторско је суштина која скулпторски ’занат’ чини тако особеним. Није особа коју је Кока превео у „портрет Кромпира” тако изгледала, али нас је Кока својим креативним ’преводом’ убедио да је његова идеја о њему боља и убедљивија од самог оригинала. Ова захтевна и заразна игра превођења и данас има своје поклонике. Ту својеврсну једначину између понуде природе и уметничке потражње ваља увек наново решавати. То је изазов који и мене привлачи. Још увек ми портретисање пружа задовољство. Зар то није довољно? – пита се на крају овог вербалног омажа Коки Јанковићу вајар Јоксимовић, као што Владан Десница у роману „Прољећа Ивана Галеба” ставља свог јунака, уметника на виолини, пред питање о смислу живота, на чијем крају остају само сунце и пар цветова које лелуја морски ветар.

Изложба „Портрети” у Галерији „Никола Кока Јанковић” биће отворена до 24. фебруара наредне године.