Dokle seže sloboda umetničkog izražavanja

Pažljivom čitaocu ne može da promakne činjenica da u tekstu u kojem se pominje Radoš Bajić mora biti reči o četnicima i njihovom vođi Draži Mihailoviću. Ako sam piše o bilo čemu (plodnim njivama i napuštanim selima pored Morave) Bajić će naći načina da izrazi hvalospev svom idolu Draži, odnosno da iskali svoj bes i mržnju prema komunističkom režimu okrivljujući ga za sva zla na ovom svetu. Ako, pak, neko piše o Bajiću, kao Aleksandar Apostolovski u ovim novinama 22. oktobra, taj će sigurno (svesno ili nesvesno, svejedno) priču započeti pominjanjem Dražinog imena. Jer, o čemu bi drugom moglo da se razgovara s Bajićem?

Ne želim polemiku s ovim filmskim stvaraocem, iako sam uvek spreman za nju. Imao sam već to „zadovoljstvo” pre pet godina. Želim samo da ukažem na njegov fanatizam, ostrašćenost i zastranjenost kad je reč o našoj narodnooslobodilačkoj borbi (ove dve reči ne postoje u njegovom rečniku) od 1941. do 1945. godine. Povod je, naravno, njegov film „Heroji Halijarda”.

Autor se žali da hoće da ga „rastrgnu zbog daška slobodne umetničke i autorske interpretacije istorijskih događaja”. Je li u pitanju sloboda izražavanja ili falsifikat? Jer, pripadnici JVuO nisu spasili „više od 500” savezničkih pilota, nego ukupno 382, od kojih 374 američka i osam engleskih, kao i 65 oborenih letelica. To je istina. A istina je i da su partizani spasli 2.010 od ukupno 4.780 oborenih savezničkih pilota, pet puta više od onih koje su spasli četnici, ali se o tome ne govori. Zašto? Zato što je bilo normalno da partizani pomažu onima s kojima su se zajedno borili protiv fašizma. A zašto ovi drugi, američke i engleske vojnike gde god su stigli, a samo dan pre parade Halijard pobili 11 savezničkih padobranaca, tako bučno oglašavaju svoj podvig? Zato što je to bio njihov poslednji trzaj u borbi da ih saveznici proglase jedinim legalnim borcima protiv fašizma u Jugoslaviji, u vreme kad je svima bilo jasno da Hitler gubi rat i kad su godinu dana ranije Ruzvelt, Čerčil i Staljin objavili svetu ko se na ovom prostoru zaista bori protiv okupatora.

Sloboda govora i umetničkog izražavanja ili falsifikat? Može li to da bude isto? Može, kad Radoš Bajić kaže da 1944. godine partizana nije ni bilo na teritoriji Srbije, dok nisu nagrnuli iz Bosne da osvoje vlast. A gde su četnici bili 1945? Zašto nisu zajedno s partizanima slavili pobedu, ako su se zajedno borili za nju? Zašto su bežali zajedno s okupatorima i doživeli Blajburg? Bajiću se samo čini da je „Herojima Halijarda” dirnuo u osinjak, kao što mu se priviđa da je Draža „mitska ličnost”. U njegovoj glavi i snovima – da. U stvarnosti – ne, samo što ta stvarnost nije u skladu s njegovim željama, pa hoće da je preoblikuje. Doduše, ima moć, ima bujnu maštu, ima pare, pa može da svoje zablude pretvara u „umetničko” delo. Ali, zakratko: kao talasići posle udarca prutem po površini bare.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča