Докле сеже слобода уметничког изражавања

Пажљивом читаоцу не може да промакне чињеница да у тексту у којем се помиње Радош Бајић мора бити речи о четницима и њиховом вођи Дражи Михаиловићу. Ако сам пише о било чему (плодним њивама и напуштаним селима поред Мораве) Бајић ће наћи начина да изрази хвалоспев свом идолу Дражи, односно да искали свој бес и мржњу према комунистичком режиму окривљујући га за сва зла на овом свету. Ако, пак, неко пише о Бајићу, као Александар Апостоловски у овим новинама 22. октобра, тај ће сигурно (свесно или несвесно, свеједно) причу започети помињањем Дражиног имена. Јер, о чему би другом могло да се разговара с Бајићем?

Не желим полемику с овим филмским ствараоцем, иако сам увек спреман за њу. Имао сам већ то „задовољство” пре пет година. Желим само да укажем на његов фанатизам, острашћеност и застрањеност кад је реч о нашој народноослободилачкој борби (ове две речи не постоје у његовом речнику) од 1941. до 1945. године. Повод је, наравно, његов филм „Хероји Халијарда”.

Аутор се жали да хоће да га „растргну због дашка слободне уметничке и ауторске интерпретације историјских догађаја”. Је ли у питању слобода изражавања или фалсификат? Јер, припадници ЈВуО нису спасили „више од 500” савезничких пилота, него укупно 382, од којих 374 америчка и осам енглеских, као и 65 оборених летелица. То је истина. А истина је и да су партизани спасли 2.010 од укупно 4.780 оборених савезничких пилота, пет пута више од оних које су спасли четници, али се о томе не говори. Зашто? Зато што је било нормално да партизани помажу онима с којима су се заједно борили против фашизма. А зашто ови други, америчке и енглеске војнике где год су стигли, а само дан пре параде Халијард побили 11 савезничких падобранаца, тако бучно оглашавају свој подвиг? Зато што је то био њихов последњи трзај у борби да их савезници прогласе јединим легалним борцима против фашизма у Југославији, у време кад је свима било јасно да Хитлер губи рат и кад су годину дана раније Рузвелт, Черчил и Стаљин објавили свету ко се на овом простору заиста бори против окупатора.

Слобода говора и уметничког изражавања или фалсификат? Може ли то да буде исто? Може, кад Радош Бајић каже да 1944. године партизана није ни било на територији Србије, док нису нагрнули из Босне да освоје власт. А где су четници били 1945? Зашто нису заједно с партизанима славили победу, ако су се заједно борили за њу? Зашто су бежали заједно с окупаторима и доживели Блајбург? Бајићу се само чини да је „Херојима Халијарда” дирнуо у осињак, као што му се привиђа да је Дража „митска личност”. У његовој глави и сновима – да. У стварности – не, само што та стварност није у складу с његовим жељама, па хоће да је преобликује. Додуше, има моћ, има бујну машту, има паре, па може да своје заблуде претвара у „уметничко” дело. Али, закратко: као таласићи после ударца прутем по површини баре.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича