GOVORITE LI PK JEZIK?

Jedna naša TV odnedavno je nešto izraženije počela da koristi jezik tzv. političke korektnosti (PK). To je izazvalo ruganje u delu javnosti i zlobni komentar u rubrici "TV Alapača". PK jezik između ostalog znači "inkluziju" (uključenje) žena u govor kako bi se, već na nivou jezika, obezbedila njihova veća vidljivost. Ako je Ana izabrana u skupštinu, ona će biti "poslanica", ne "poslanik". Takođe, nećete reći "poslanici su odlučili", već "poslanici i poslanice su odlučili".

Da je PK jezik sa feminističkih rubova stigao u središte naše velike politike postalo je jasno kada je, 2005, izašao nacrt statuta Demokratske stranke. Već u prvom članu pojavio se izraz "član/ica" i kao takav je ostao u svih 88 članova. U predlogu ustava koji je izneo DS takođe se pojavio izraz "građani i građanke" i zatim se beskrajno ponavljao kroz celo štivo predloga. Najnovija odluka "naše najmodernije i najobjektivnije televizije" (kako je, rugajući se, primetila "TV Alapača") da više koristi inkluzivni jezik, samo je još jedan korak u pravcu uspostavljanja PK jezika kao društvenog standarda.

Kao i u svim stvarima, i ovde treba biti razborit i razdvojiti ono što je pametno od onoga što je preterivanje. U PK jeziku može biti dobro to što nas on upućuje na nešto veću određenost, pogotovo kada je reč o zanimanjima. Doista je bilo besmisleno govoriti: "Premijer je rekla" ili "Ministar je odlučila". Otpor u ovoj stvari najviše izazivaju novoskovani ženski oblici nekih zanimanja, kao što je "psihološkinja". Ali, mi tu opet idemo iz krajnosti u krajnost. Ismevajući hrvatsku maniju za novokovanicama, mi smo rešili da svoj jezik dopunjujemo samo tako što ćemo u njega unositi strane reči. No, stvaranje novih reči ili novih oblika prirodan je proces. Da pametni ljudi svojevremeno nisu skovali reči kao što su "sladoled" i "padobran", mi bismo danas jeli "ajskrim", a skakali "parašutom". Kada sam prvi put čuo reč "sociološkinja" priznajem da sam se namrštio. Danas sam se već toliko navikao na tu reč da je i sam koristim. Kada se govori o nekoj ženi, ona je doista preciznija i zgodnija za upotrebu. Tamo gde se može napraviti ženski oblik nekog zanimanja ne vidim zašto se ne bi napravio i koristio.

Sasvim je druga stvar sa inkluzijom, a pogotovo kako je shvata naša birokratija (i ne samo naša). Ideja da u svim iskazima i žena mora postati vidljiva dovodi do suvišnog nagomilavanja reči ili rogobatnih dubleta (drug/ce). Naši jezikoslovci neprestano objašnjavaju da u srpskom jeziku gramatički muški rod ne znači da je reč isključivo o osobama muškog pola. Kada kažemo "profesori i đaci" to stvarno ne podrazumeva samo muškarce. Ali, naše radikalne "inkluzivistkinje" za to ne mare i insistiraju na bukvalnoj gramatičkoj vidljivosti. Na PK jeziku, dakle, ne može se reći: "Neka političari ne misle da su građani naivni." Nego se mora kazati: "Neka političari i političarke ne misle da su građani i građanke naivni i naivne." Stvarno besmisleno!

Još besmislenija je inflacija inkluzivnosti. Pisci Statuta DS-a misle da su bogzna koliko moderni sa svojim "članovima/icama". Ali, već u članu 2 oni pokazuju koliko su PK zaostali, pošto još uvek govore o "polovima" i njihovoj ravnopravnosti. Nema više "polova", to je bilo u doba komunizma. Reč koja je danas PK jeste – "rod". Jer, pol je, kako nam objašnjavaju, biološka kategorija i podrazumeva binarnu strukturu, dok "rod" afirmiše ideju socijalne konstrukcije i uključuje sve vrste polnog opredeljenja.

Nezgoda je jedino što se žreci PK nikako ne mogu dogovoriti koliko tačno ima rodova. U doba kada smo išli u gimnaziju postojali su heteroseksualci (muškarci i žene) i homoseksualci (m. i ž.). Pre desetak godina podučeni smo da je PK izraz za ove druge – "gej i lezbo osobe". Taman smo i to savladali, kad žreci PK skovaše izraz "GLBT osobe". Skraćenica GLBT označava gej, lezbo, biseksualni i transseksualni rod. Dobro, naučismo i to, kad, ne lezi vraže, javiše se i druge kategorije koje zahtevaju inkluziju.

Otvorite "Vikipediju" pod GLBT i videćete da se toj skraćenici sada dodaje i Q za queer (znaju samo da nisu heteroseksualni, ali nisu sigurni šta su), zatim A za aseksualne (asexual), T za one sa dvostrukim identitetom (two spirit), I za one čiji je seksualni identitet negde između (intersexial), P za panseksualne (pansexual), O za omniseksualne (omnisexual) itd. Politički sasvim korektna skraćenica glasila bi GLBTUADIPO, ali i to nije garancija da neko nije izostavljen.

Manimo se, zato, svih tih krajnosti i držimo se mere. "Zovi me i krčagom, ali me nemoj razbiti." Stvarno nije sve u rečima. Hajde da se poštujemo zbog vrlina, ne zbog pola. To je daleko važnije i od hiljadu zaricanja: "Svako će biti srećan/a/o".

Politički analitičar