Priče su lek za nesanicu

U Somboru, 11. i 12. oktobra, biće održani drugi „Veljkovi dani”. Posle prošlogodišnjeg skupa i grad Sombor je upisan na književnu i kulturnu mapu Srbije. Prvi dobitnik nagrade „Veljkova golubica” je Miroslav Josić Višnjić. U istoimenoj ediciji upravo se pojavila „Antologija” M. J. Višnjića. Izbor priča načinio je sam autor, a knjigu su objavili „Veljkovi dani” i Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki”.

Prvi „Veljkovi dani” bili su posvećeni prozi, na prvom mestu pripovetkama, a drugi će se baviti poezijom Veljka Petrovića. O njegovoj poeziji govoriće: Vladeta Jerotić, Milivoj Nenin, Sava Babić, Tanja Kragujević, Jovan Pejčić, Tihomir Petrović, Jovan Popov i Nikola Grdinić.

Drugi dan manifestacije posvećen je prvom dobitniku „Veljkove golubice”, a biće predstavljen i veoma sadržajan i zanimljiv zbornik radova sa prvih „Veljkovih dana”.O prvom dobitniku nagrade, pripovetkama i književnom delu Miroslava Josića Višnjića, govoriće Radivoje Mikić, Aleksandar Ilić, Marko Nedić, Slađana Ilić, Sonja Kapetanov i Radivoj Stokanov.

Da li Vam se čini da je kod nas previše književnih nagrada?

Slušam dugo kako oni najgrlatiji, a to i novinari prihvataju, govore da u Srbiji ima mnogo nagrada. Kažu: prava epidemija! A moj odgovor je: mnogo je uvek batina ili granata, kad te tuku ili bombarduju, a nagrade nikad nisu suvišne. Svuda u svetu ima nagrada, u svim oblastima ljudske delatnosti, stotinu ili više nagrada za jednu književnost nije mnogo. Mislim da u Kini ima nekoliko hiljada nagrada, a ni Francuska ili Rusija ne zaostaju. Svi znaju koje su nagrade i u kojoj zemlji važne, na nacionalnom i državnom nivou. Takvih ima za prste jedne ruke, a najviše desetak. Svi su čuli za Nobelovu, a nema mnogo onih koji znaju koliko su važne Servantesova ili Galimarova nagrada. Kod nas je na glasu NIN-ova nagrada, nju prati halabuka, a pravi književni značaj imaju tek Andrićeva ili Borina nagrada.

„Veljkova golubica” Vam je posebno draga?

Od mnogih nagrada koje sam dobio, za pojedine knjige ili za životno delo, najdraža mi je „Veljkova golubica”. Ona je kruna na mojim pripovetkama, a nosi ime prvog pisca kojeg sam sreo uživo. Od malih nogu volim njegove salašarske priče, njegove patriotske pesme i zanosne tekstove, još čujem njegov olujni glas.

Nagrađenom autoru organizator objavljuje knjigu priča?

Ove godine je objavljena moja „Antologija”, sledeće godine biće objavljena knjiga ovogodišnjeg dobitnika, pa će za desetak godina Sombor i Srbija imati reprezentativnu biblioteku srpske pripovetke. Važnost tih knjiga je što priče biraju sami autori. Ja sam odlučio da iskoristim to što su više mojih priča drugi birali za antologije i izbore, tako je i nastala „Antologija” u kojoj je petnaest priča iz do sada objavljenih antologija srpske pripovetke, uz njih sam dodao dve priče iz najnovijih mojih knjiga. Te priče, sada u jednim koricama, nastajale su tokom četrdeset godina.

„Antologija” je prvi izbor mojih priča koji sam potpisujem zahvaljujući i onima koji su pravili knjige srpske pripovetke. Moje priče objavljene su u tridesetak antologija i izbora koje su potpisali: Lj. Jeremić, R. Mikić, M. Pantić, M. Marković, M. Nenin, B. Antkovjak, T. Ekman i drugi.

Između dve manifestacije nestala je rodna kuća Veljka Petrovića?

Ne mogu da prežalim što je posle prvih „Veljkovih dana” srušena njegova rodna kuća, što Sombor (a zapravo oni koji su na vlasti u gradu) nije našao rešenje za privatnu samovolju. U tu kuću mogle su biti prenete Veljkove stvari: nameštaj, slike, knjige, ćilimi... a Sombor je mogao da dobije kulturni i književni spomen-dom. Kutak i za Isidoru Sekulić i Jovana Dučića, đake Preparandije, ali i za besmrtnog Lazu Kostića (i njegova kuća je otišla na doboš). Osim toga, očekujem da uskoro u Vlajkovićevoj ulici u Beogradu bude postavljena bar ploča na zgradu u kojoj je živeo jedan od najvažnijih srpskih pisaca, kao i da mu kosti budu prenete na somborsko groblje. On sam o tome je često govorio i pisao.

Napisali ste veliki broj romana, ali su Vam priče, stiče se utisak, važnije?

Pisati roman to može da bude i posao, ali priče nastaju jedino u zadovoljstvu. Svi čitaju romane, a pravi „lek za nesanicu” su priče. Dosad sam napisao oko 120 priča koje su štampane u 18 različito komponovanih knjiga (računajući i one u rukopisu „Đurđevdan i drugi datumi” koji će se pojaviti sledeće godine). Prevođene su na engleski, poljski, francuski, holandski, mađarski, italijanski, slovački, nemački, bugarski, češki i makedonski.

Somborska biblioteka „Veljkova golubica” u kojoj je moja „Antologija” prva knjiga, predstavlja otvoren poziv čitaocima. Onaj ko ne čita priče, nikad neće znati ni šta je književnost.

---------------------------------------------------

„Veljkova golubica” Dragoslavu Mihailoviću

Žiri koji je radio u sastavu: Slavko Gordić (predsednik), Marko Nedić i Radivoj Stokanov, doneo je odluku da se „Veljkova golubica” za 2008. godinu dodeli Dragoslavu Mihailoviću za celokupno pripovedačko delo od izuzetne umetničke vrednosti objavljeno na srpskom jeziku.

Dobrotvor nagrade, koja će biti uručena 12. oktobra u Somboru, jeste Fabrika akumulatora, a nagrađeni pisac, pored novčanog dela, dobija golubicu od terakote, rad Vojislava Stojanovića, i sliku Dragana Stojkova. Druge „Veljkove dane” podržalo je finansijski i Ministarstvo kulture Republike Srbije.