Приче су лек за несаницу

У Сомбору, 11. и 12. октобра, биће одржани други „Вељкови дани”. После прошлогодишњег скупа и град Сомбор је уписан на књижевну и културну мапу Србије. Први добитник награде „Вељкова голубица” је Мирослав Јосић Вишњић. У истоименој едицији управо се појавила „Антологија” М. Ј. Вишњића. Избор прича начинио је сам аутор, а књигу су објавили „Вељкови дани” и Градска библиотека „Карло Бијелицки”.

Први „Вељкови дани” били су посвећени прози, на првом месту приповеткама, а други ће се бавити поезијом Вељка Петровића. О његовој поезији говориће: Владета Јеротић, Миливој Ненин, Сава Бабић, Тања Крагујевић, Јован Пејчић, Тихомир Петровић, Јован Попов и Никола Грдинић.

Други дан манифестације посвећен је првом добитнику „Вељкове голубице”, а биће представљен и веома садржајан и занимљив зборник радова са првих „Вељкових дана”.О првом добитнику награде, приповеткама и књижевном делу Мирослава Јосића Вишњића, говориће Радивоје Микић, Александар Илић, Марко Недић, Слађана Илић, Соња Капетанов и Радивој Стоканов.

Да ли Вам се чини да је код нас превише књижевних награда?

Слушам дуго како они најгрлатији, а то и новинари прихватају, говоре да у Србији има много награда. Кажу: права епидемија! А мој одговор је: много је увек батина или граната, кад те туку или бомбардују, а награде никад нису сувишне. Свуда у свету има награда, у свим областима људске делатности, стотину или више награда за једну књижевност није много. Мислим да у Кини има неколико хиљада награда, а ни Француска или Русија не заостају. Сви знају које су награде и у којој земљи важне, на националном и државном нивоу. Таквих има за прсте једне руке, а највише десетак. Сви су чули за Нобелову, а нема много оних који знају колико су важне Сервантесова или Галимарова награда. Код нас је на гласу НИН-ова награда, њу прати халабука, а прави књижевни значај имају тек Андрићева или Борина награда.

„Вељкова голубица” Вам је посебно драга?

Од многих награда које сам добио, за поједине књиге или за животно дело, најдража ми је „Вељкова голубица”. Она је круна на мојим приповеткама, а носи име првог писца којег сам срео уживо. Од малих ногу волим његове салашарске приче, његове патриотске песме и заносне текстове, још чујем његов олујни глас.

Награђеном аутору организатор објављује књигу прича?

Ове године је објављена моја „Антологија”, следеће године биће објављена књига овогодишњег добитника, па ће за десетак година Сомбор и Србија имати репрезентативну библиотеку српске приповетке. Важност тих књига је што приче бирају сами аутори. Ја сам одлучио да искористим то што су више мојих прича други бирали за антологије и изборе, тако је и настала „Антологија” у којој је петнаест прича из до сада објављених антологија српске приповетке, уз њих сам додао две приче из најновијих мојих књига. Те приче, сада у једним корицама, настајале су током четрдесет година.

„Антологија” је први избор мојих прича који сам потписујем захваљујући и онима који су правили књиге српске приповетке. Моје приче објављене су у тридесетак антологија и избора које су потписали: Љ. Јеремић, Р. Микић, М. Пантић, М. Марковић, М. Ненин, Б. Антковјак, Т. Екман и други.

Између две манифестације нестала је родна кућа Вељка Петровића?

Не могу да прежалим што је после првих „Вељкових дана” срушена његова родна кућа, што Сомбор (а заправо они који су на власти у граду) није нашао решење за приватну самовољу. У ту кућу могле су бити пренете Вељкове ствари: намештај, слике, књиге, ћилими... а Сомбор је могао да добије културни и књижевни спомен-дом. Кутак и за Исидору Секулић и Јована Дучића, ђаке Препарандије, али и за бесмртног Лазу Костића (и његова кућа је отишла на добош). Осим тога, очекујем да ускоро у Влајковићевој улици у Београду буде постављена бар плоча на зграду у којој је живео један од најважнијих српских писаца, као и да му кости буду пренете на сомборско гробље. Он сам о томе је често говорио и писао.

Написали сте велики број романа, али су Вам приче, стиче се утисак, важније?

Писати роман то може да буде и посао, али приче настају једино у задовољству. Сви читају романе, а прави „лек за несаницу” су приче. Досад сам написао око 120 прича које су штампане у 18 различито компонованих књига (рачунајући и оне у рукопису „Ђурђевдан и други датуми” који ће се појавити следеће године). Превођене су на енглески, пољски, француски, холандски, мађарски, италијански, словачки, немачки, бугарски, чешки и македонски.

Сомборска библиотека „Вељкова голубица” у којој је моја „Антологија” прва књига, представља отворен позив читаоцима. Онај ко не чита приче, никад неће знати ни шта је књижевност.

---------------------------------------------------

„Вељкова голубица” Драгославу Михаиловићу

Жири који је радио у саставу: Славко Гордић (председник), Марко Недић и Радивој Стоканов, донео је одлуку да се „Вељкова голубица” за 2008. годину додели Драгославу Михаиловићу за целокупно приповедачко дело од изузетне уметничке вредности објављено на српском језику.

Добротвор награде, која ће бити уручена 12. октобра у Сомбору, јесте Фабрика акумулатора, а награђени писац, поред новчаног дела, добија голубицу од теракоте, рад Војислава Стојановића, и слику Драгана Стојкова. Друге „Вељкове дане” подржало је финансијски и Министарство културе Републике Србије.