Zbogom, deco moja mila, vaš Roze se od vas rastaje

Poranio sam iz Rogačice 18. septembra i došao kući do svanuća. Oko osam sati pre podne počeo je kmet i pandur po selu vikati obveznike trećeg poziva. Da spreme hleba za tri dana i da svaki ide opštini.

Oko pola deset odem i ja opštini. Kad sam došao kod opštinske sudnice našao sam blizu 40 obveznika prvog, drugog i trećeg poziva. Na putu kod ćuprije našao sam Aleksu Novakovića, delovođu naše opštine, sa nekoliko obveznika. Pošto sam se s delovođom zdravio i ostalim, čestitao sam obveznicima mobilizaciju sa uzvikom: „Živeo Nj. V. kralj, vojska i srpski narod iz Srbije i neoslobođenih krajeva!”Oni su mi odgovorili „Živeli'”.

Tu sam kod opštine posvršavao svoja privatna posla. Kad sam se usput rastavio sa svojim seljacima, izljubili smo se i poželjeli jedan drugom ratnu sreću.

Kad sam kući došao, našao sam majku gde plače, a žena mi se smeje. Odma sam ženi naredio da mi spremi sve stvari sutra za polazak, pa sam otišao kolebi da berem kukuruz i vršem. Izjutra, kad smo vršaj naturili i uveli konje da gaze, nije prošlo ni pola sata a Blagoje dobi poziv da ide i vodi konja opštini, jer je u komori trećeg poziva... Do 11 sati pre noći komili smo i večerali.

Kad sam došao kući našao sam Savu i decu budne gde sede zabrinuti. Sve moje stvari pregledao sam i prebrojao, pa sam se s decom i Savom razgovarao o prilikama u kući. Pre no što sam legao, sva deca su me zamolila da ih izbudim kad pođem, što sam im i obećao.

U dva sata po ponoći ustao sam i počeo se spremati. Pošto sam bio gotov za odlazak, decu sam izbudio. Da se sa njima poljubim i da u prestojeći rat isprate svog oca, koga, može biti, više neće ni videti. Sa decom sam se pozdravio i izljubio, u ruku su me poljubila i čestitala mi put.

Uzmem sat i vidim da je tri po ponoći. Prekrstim se, Boga pomenem i kažem deci: „Zbogom!” Našto mi i oni odgovoriše: „Zbogom i srećan put, Roze!” Sava uze Stojimira i moje stvari koje sam morao da ponesem da me isprati do kapije na Okučici.

Kad sam izašao iz konaka i došao pred kuću, nađem majku pred kućom, izašla da sina isprati. Zovnem Miloša i kažem: „Zbogom, ja odo!'” On mi iz vajata odgovori: „Zbogom i srećan put!” Pozdravim se sa snajom Stajom i ona mi čestita put.

Počnem govor sa majkom da joj naredim neke nužnije stvari, koja me je slušala i u suzama se gušila. Pomislim: nije joj ni lasno, tri sina pa sva trojica idu. Počinje i meni guša da se steže. Priđem ruci majčinoj, kažem: „Zbogom”. Ona mi kroz plač odgovorila: „Zbogom i srećan put, sine!” Našta sam joj odgovorio da za mnom živim ne plače, jer se ratnik plačem ne prati.

Sava i deca me prate i dalje. Okrenem se ženi. Ona u naručju nosi dete, u drugoj ruci moje stvari, u licu pobledila. A oči joj pune suza, već još jedna moja reč pa da se prospe potok suza.

Pogledah u decu, a ona uprla pogled u svog oca i iz oka me ne skidaju. Priđem deci, zagrlim ih i poljubim, što i oni učiniše meni. „Zbogom, deco moja mila, vaš Roze se od vas rastaje. A vi meni, maleni, ostajete bez onoga koga možda više videti nećete.” Ali u dubini duše moje polazi druga misao i počnem govoriti: „Mila moja deco, slušajte majku vašu dobro, jer ona u ovome vremenu mora sama da misli i da se stara o vama, da vas uči. Pazite majku dobro i svakad se sećajte vašeg oca!”

Priđem ženi, uzmem stvari i uprtim ih  na leđa: „Zbogom, draga moja mila, pazi mi decu što bolje možeš i uči ih. Ja odlazim, a ti ostaješ da sama vodiš računa o svemu i svima. Zbogom, Savo!”

I pođem u ime Boga. Žena i deca izađoše jošte dva-tri koraka napred da me očima prate dok ne zađem za breg. Nisam se obazirao da vidim dokle su tu stajali, jer sam odma zašao za breg'.

Tako je Rozimir J. Milošević iz bajinobaštanskog sela Jelovika, zemljodelac i starešina porodične zadruge, ujedno i nadzornik okružnih puteva za srez račanski, otišao u balkanske ratove, pa nakon njih i u Veliki rat odakle se svojim najbližim nije vratio. Poginuo je 1914. kod Gornjeg Milanovca u činu rezervnog kapetana. Ratujući, nosio je svuda notes u kome je beležio šta mu se događa. Tako je nastao ovaj Rozimirov dnevnik, čiji  original čuva porodica Milošević u Jeloviku, a objavljen je 1995. u knjizi '„Ratni dnevnici Užičana 1912–1918” (izdanje Istorijskog arhiva Užice).