Збогом, децо моја мила, ваш Розе се од вас растаје

Поранио сам из Рогачице 18. септембра и дошао кући до сванућа. Око осам сати пре подне почео је кмет и пандур по селу викати обвезнике трећег позива. Да спреме хлеба за три дана и да сваки иде општини.

Око пола десет одем и ја општини. Кад сам дошао код општинске суднице нашао сам близу 40 обвезника првог, другог и трећег позива. На путу код ћуприје нашао сам Алексу Новаковића, деловођу наше општине, са неколико обвезника. Пошто сам се с деловођом здравио и осталим, честитао сам обвезницима мобилизацију са узвиком: „Живео Њ. В. краљ, војска и српски народ из Србије и неослобођених крајева!”Они су ми одговорили „Живели'”.

Ту сам код општине посвршавао своја приватна посла. Кад сам се успут раставио са својим сељацима, изљубили смо се и пожељели један другом ратну срећу.

Кад сам кући дошао, нашао сам мајку где плаче, а жена ми се смеје. Одма сам жени наредио да ми спреми све ствари сутра за полазак, па сам отишао колеби да берем кукуруз и вршем. Изјутра, кад смо вршај натурили и увели коње да газе, није прошло ни пола сата а Благоје доби позив да иде и води коња општини, јер је у комори трећег позива... До 11 сати пре ноћи комили смо и вечерали.

Кад сам дошао кући нашао сам Саву и децу будне где седе забринути. Све моје ствари прегледао сам и пребројао, па сам се с децом и Савом разговарао о приликама у кући. Пре но што сам легао, сва деца су ме замолила да их избудим кад пођем, што сам им и обећао.

У два сата по поноћи устао сам и почео се спремати. Пошто сам био готов за одлазак, децу сам избудио. Да се са њима пољубим и да у престојећи рат испрате свог оца, кога, може бити, више неће ни видети. Са децом сам се поздравио и изљубио, у руку су ме пољубила и честитала ми пут.

Узмем сат и видим да је три по поноћи. Прекрстим се, Бога поменем и кажем деци: „Збогом!” Нашто ми и они одговорише: „Збогом и срећан пут, Розе!” Сава узе Стојимира и моје ствари које сам морао да понесем да ме испрати до капије на Окучици.

Кад сам изашао из конака и дошао пред кућу, нађем мајку пред кућом, изашла да сина испрати. Зовнем Милоша и кажем: „Збогом, ја одо!'” Он ми из вајата одговори: „Збогом и срећан пут!” Поздравим се са снајом Стајом и она ми честита пут.

Почнем говор са мајком да јој наредим неке нужније ствари, која ме је слушала и у сузама се гушила. Помислим: није јој ни ласно, три сина па сва тројица иду. Почиње и мени гуша да се стеже. Приђем руци мајчиној, кажем: „Збогом”. Она ми кроз плач одговорила: „Збогом и срећан пут, сине!” Нашта сам јој одговорио да за мном живим не плаче, јер се ратник плачем не прати.

Сава и деца ме прате и даље. Окренем се жени. Она у наручју носи дете, у другој руци моје ствари, у лицу побледила. А очи јој пуне суза, већ још једна моја реч па да се проспе поток суза.

Погледах у децу, а она упрла поглед у свог оца и из ока ме не скидају. Приђем деци, загрлим их и пољубим, што и они учинише мени. „Збогом, децо моја мила, ваш Розе се од вас растаје. А ви мени, малени, остајете без онога кога можда више видети нећете.” Али у дубини душе моје полази друга мисао и почнем говорити: „Мила моја децо, слушајте мајку вашу добро, јер она у овоме времену мора сама да мисли и да се стара о вама, да вас учи. Пазите мајку добро и свакад се сећајте вашег оца!”

Приђем жени, узмем ствари и упртим их  на леђа: „Збогом, драга моја мила, пази ми децу што боље можеш и учи их. Ја одлазим, а ти остајеш да сама водиш рачуна о свему и свима. Збогом, Саво!”

И пођем у име Бога. Жена и деца изађоше јоште два-три корака напред да ме очима прате док не зађем за брег. Нисам се обазирао да видим докле су ту стајали, јер сам одма зашао за брег'.

Тако је Розимир Ј. Милошевић из бајинобаштанског села Јеловика, земљоделац и старешина породичне задруге, уједно и надзорник окружних путева за срез рачански, отишао у балканске ратове, па након њих и у Велики рат одакле се својим најближим није вратио. Погинуо је 1914. код Горњег Милановца у чину резервног капетана. Ратујући, носио је свуда нотес у коме је бележио шта му се догађа. Тако је настао овај Розимиров дневник, чији  оригинал чува породица Милошевић у Јеловику, а објављен је 1995. у књизи '„Ратни дневници Ужичана 1912–1918” (издање Историјског архива Ужице).