Zaboravljene autohtone sorte voća i povrća

Pišem povodom priloga „Bogatstvo sa kratkim ’rokom’ trajanja”, objavljenog 13. novembra u rubrici Beogradska hronika. Za svaku je pohvalu sadnja nekoliko stabala autohtonih sorti voća u Botaničkoj bašti Jevremovac u Beogradu, u okviru izložbe „Okvir života”.

Odrastao sam u selu Balosave kod Gruže i dobro su mi poznate mnoge sorte voća i povrća koje su gajene pre 70–80 godina. Ukusi i mirisi su neponovljivi i nezaboravni pa se ne mogu porediti s hibridima koji imaju veličinu, oblik i boju, ali je većina bez mirisa, a međusobno su identičnih ili sličnih ukusa. Malo je poznato da su poljoprivrednici iz gružanskog kraja bili izvoznici voća u periodu između Velikog i Drugog svetskog rata. Zahvaljujući zaslugama i ugledu oni su bili nosioci povelja i plaketa (poljoprivrednih udruženja Kraljevine Jugoslavije) i odlikovanja sa međunarodnih sajmova.

Posedujem povelju koju Srpsko poljoprivredno društvo 1937. godine dodeljuje uglednom poljoprivredniku Radoju Drobnjakoviću iz sela Balosava za doprinos poljoprivredi. Jednu povelju – Priznanje za sušenu šljivu na sajmu u Milanu 1934. godine dobio je, ako se dobro sećam, poljoprivrednik Nikodije Zlatić iz sela Čestina. Stare sorte voća i povrća više se ne mogu naći na pijacama i veletržnicama jer su one preplavljene hibridima s velikih plantaža iz Srbije, ali i iz drugih država. Sorte kao što su vidovača, trnošljiva, metlača, ovsenjača, karamanka, kantaruša, arapka, medunac, slatkača, vodenka, zukvaja, kolačara, bočica, oskoruša, bela ilinjača, senabija, budimka, kožara, jonatan (koja je hibrid od pre 100 godina) mogu se sresti samo u zabačenim brdsko-planinskim delovima šumadijskih atara. Kruška karamanka opevana je i u dečjoj pesmi Gvida Tartalje „Mali medo njuška od ranog uranka, al miriše kruška, kruška karamanka”.

Od povrća su nestale sorte žuta lubenica, mahunarke crešnja, žuti pasulj i bob, luk alma... Pored ovoga nestalo je mnogo vrsta cveća koje je ulepšavalo seoske bašte s povrćem i baštice cveća. Neke vrste ukrasnog šiblja i cveća sađene su namenski, kao međuredna granica gajenih kultura, kako bi se sprečilo širenje biljnih štetočina. Najčešće su to bili bosiljak, kadifica, dragoljub, a u vinogradu lavanda i ruzmarin.

Pre tri godine poslao sam fotografije nekih od starih sorti i sa društvom „Okvir života” (Ivana Petrović) pokušao da dogovorim posetu selima Vrbeta, Balosave, Čestin, Grabovac, ali sam zbog njihove zauzetosti odustao. Što je još žalosnije, dve voćke, jabuke ilinjača i belica i kruška kantaruša u međuvremenu su se sasušile, a po mom saznanju u okolnim selima takvih stabala više nema.

Stanislav Drndarević,

selo Balosave