Film je moja borba

20. MARAKEŠ

Marakeš – Marokanski pozorišni i filmski reditelj, scenarista i glumac – Fauzi Bensaidi (1967) zasluženo je počastvovan nagradom „Zlatna zvezda” za sveukupnu karijeru koja se konstantno nadograđuje i u Maroku i u inostranstvu već više od 25 godina.

Fauzi je svojim prvim, višestruko nagrađivanim kratkim filmom „Litica”, snimljenim još 1997. godine, privukao pažnju i onda je zajedno sa francuskim rediteljem Andreom Tešineom napisao scenario za film „Daleko”. Usledili su zatim i kratki filmovi „Zid” i „Kišna linija”, učestvovanje na festivalima u Kanu i Veneciji , a onda se dogodio i njegov prvi dugometražni igrani film „Hiljadu meseci” (2003) za koji je dobio čak dve nagrade u kanskom programu „Izvestan pogled”. Njegovi „Kakav divan svet” i „Volubilis” prikazani su u Veneciji, a „Smrt na prodaju” osvojila je nagradu na Berlinskom festivalu 2011. godine. Kao umetnički i klimatski aktivista snimio je i dva omnibus filma „Sunčan dan” i „Zašto si konja ostavio samog?”, 2022. je adaptirao „Višnjik” Antona Čehova u filmu „Letnji dani”, a njegov najnoviji film „Pustinje” bio je prikazan u programu „15 dana autora” na ovogodišnjem Kanskom festivalu i sada u Marakešu posle ceremonije dodele nagrade. Bensaidi je ponudio svoj autorski – rediteljsko-scenaristički pečat međunarodnoj publici na vrednovanje, a kao glumac bio je uvek zapažen i nagrađivan za uloge u filmovima Bertrana Bonela, Nadira, Nadira Moknešea, Dauda Olada Sajada i Žaka Odijara.

 Rani prepodnevni susret sa ovim filmskim posvećenikom, u marokanskoj bašti legendarnog hotela „Mamunija” u Marakešu, započeo je mojom konstatacijom da on i ja imamo nešto zajedničko. „A šta to?”, radoznalo je sa širokim osmehom upitao Fauzi.

– Delimo istu stvar, ljubav prema filmu „Građanin Kejn” Orsona Velsa – odgovorila sam, a razgovor je onda krenuo ovim tokom.

– Oh, bože, sve je to zajedno povezano i sa Šekspirom, zar ne? Otkrio sam Orsona Velsa kada sam imao nekih petnaestak godina. Gledao sam na TV-u film „Građanin Kejn” i to je bilo otprilike nekih godinu i nešto dana pre nego što je Vels preminuo. Toliko sam postao opsednut tim filmom, a da o Velsu zapravo ništa nisam znao, pa sam počeo sam da istražujem i kopam. Koliko je taj film na mene ostavio utisak govori i činjenica da sam držao poster Orsona Velsa na zidu u svojoj sobi.

Verujem da ste time šokirali roditelje?

Ha, ha, i te kako. Možete li da zamislite njihovo iznenađenje kada su na zidu, umesto kakve muzičke zvezde ili fudbalera, videli portret pozamašnog starca sa belom bradom!

I podržali su vas u toj „ludoriji”?

Moji roditelji su imali otvoren um, pripadali su levici i nisu imali apsolutno nikakve veze sa umetnošću ili sa samim filmovima, osim što su voleli da ih gledaju kao i svi Marokanci.

Kako ste tragali za Velsom tih godina kada nije bilo interneta?

Bio sam tada član školske amaterske pozorišne grupe i onda sam sve žive zapitkivao i saznao mnogo toga, čak i to da je snimao film u Maroku. Tako je moja priča o ovom čoveku, koji je bio prvo u pozorištu, a posle i u filmu i imao odnos prema Šekspiru kojeg smo i mi deca igrali u školi, polako prerasla i u moju opsesiju da se i sam posvetim umetnosti. Toliko sam bio uporan da sam se dokopao i jednog debelog filmskog magazina u kojem su Velsovi filmovi analizirani kadar po kadar i to je bilo to – hoću i ja da se bavim filmom.

Vi ste dakle, rođeni glumac i reditelj?

Izgleda da mi je bilo suđeno. Prvog Šekspira kupio mi je otac u knjižari, ali on se ipak nadao da će me sve to proći. Igrao sam ja fudbal sa decom iz komšiluka, bio sam čak i kapiten iako nisam bio vešt fudbaler, ali su me izabrali jer sam bio odličan organizator naših utakmica. Zapravo, ja sam još tada režirao, jer to što sam ja za naš komšijski dečiji tim radio upravo i jeste bila režija naših utakmica.

Počeli ste prvo kao pozorišni glumac i pisac, a onda ste se sve više okretali režiji?

Krenulo je sve amaterski. Polako sam otkrivao i važnost upotrebe svetla i senki, inspirisali su me filmovi koje sam video i počeo sam amaterski da ih snimam zajedno sa svojim prijateljima. I tako, malo-pomalo, stigao sam i do montaže i do prvih pohvala mog nastavnika. Sve to u početku beše samo moja ogromna strast prema filmu i vrlo malo praktičnog znanja.

Vi ste na mnoge načine posvećeni umetnosti, pamtim i vašu izložbu instalacija ovde u Marakešu pre nekoliko godina, ali me zanima možete li pristojno da živite od svog stvaralaštva?

E, da. Znate, nemam milione, ali sam veoma srećan što radim ovo što radim, čak i ako je ponekad baš teško.

Sećam se premijere vašeg filma „Hiljadu meseci” u Kanu kada sam primetila da imate i francuskog koproducenta?

Imao sam sreće jer sam upoznao posvećenog pariskog producenta  koji je predvideo da od mene može biti nešto. Podržavao me je u mnogo mojih filmova punih 14 godina. Produkcija filma nikada nije laka, mogli bi reći da mi u Maroku trošimo na film oko sedamsto hiljada dolara maksimum, a filmovi koštaju zapravo više od milion dolara i treba se uvek boriti da se pronađe koproducent. Nisam jedini u ovoj situaciji, mnogi reditelji imaju isti problem. I ovo je ta mračna strana našeg rada. Čak je i Orson Vels pred kraj života bio u sličnoj situaciji, kada nije mogao da završi finansijsku konstrukciju za svoj poslednji film jer niko nije želeo da ulaže u njega.

Možda će se situacija malo promeniti sada kada ste dobili „Zlatnu zvezdu”?

Videćemo, nadam se. Ali, istinski sam veoma počastvovan ovom nagradom i radujem se što sam posle 25 godina rada prepoznat na takav način i što mi je nagrada uručena kod kuće. To mi je jako važno.

Vaše autorsko stvaralaštvo s jedne strane znači mnogo slobode, a sa druge i zavisnost od fondova. Da li morate zbog toga ponekad da žrtvujete slobodu?

Uvek postoje oni koji bi da se upliću svojim savetima kako bi vi kao reditelj trebalo da uradite ovo ili ono. Ali, nešto da vam kažem – za svoju slobodu, za svoju nezavisnost treba da se borite svake sekunde u životu. Stvaranje filma je komplikovano, ali film je moja borba. Ona je ponekad iscrpljujuća, ali je moja i istrajaću.