Филм је моја борба

20. МАРАКЕШ

Маракеш – Марокански позоришни и филмски редитељ, сценариста и глумац – Фаузи Бенсаиди (1967) заслужено је почаствован наградом „Златна звезда” за свеукупну каријеру која се константно надограђује и у Мароку и у иностранству већ више од 25 година.

Фаузи је својим првим, вишеструко награђиваним кратким филмом „Литица”, снимљеним још 1997. године, привукао пажњу и онда је заједно са француским редитељем Андреом Тешинеом написао сценарио за филм „Далеко”. Уследили су затим и кратки филмови „Зид” и „Кишна линија”, учествовање на фестивалима у Кану и Венецији , а онда се догодио и његов први дугометражни играни филм „Хиљаду месеци” (2003) за који је добио чак две награде у канском програму „Известан поглед”. Његови „Какав диван свет” и „Волубилис” приказани су у Венецији, а „Смрт на продају” освојила је награду на Берлинском фестивалу 2011. године. Као уметнички и климатски активиста снимио је и два омнибус филма „Сунчан дан” и „Зашто си коња оставио самог?”, 2022. је адаптирао „Вишњик” Антона Чехова у филму „Летњи дани”, а његов најновији филм „Пустиње” био је приказан у програму „15 дана аутора” на овогодишњем Канском фестивалу и сада у Маракешу после церемоније доделе награде. Бенсаиди је понудио свој ауторски – редитељско-сценаристички печат међународној публици на вредновање, а као глумац био је увек запажен и награђиван за улоге у филмовима Бертрана Бонела, Надира, Надира Мокнешеа, Дауда Олада Сајада и Жака Одијара.

 Рани преподневни сусрет са овим филмским посвећеником, у мароканској башти легендарног хотела „Мамунија” у Маракешу, започео је мојом констатацијом да он и ја имамо нешто заједничко. „А шта то?”, радознало је са широким осмехом упитао Фаузи.

– Делимо исту ствар, љубав према филму „Грађанин Кејн” Орсона Велса – одговорила сам, а разговор је онда кренуо овим током.

– Ох, боже, све је то заједно повезано и са Шекспиром, зар не? Открио сам Орсона Велса када сам имао неких петнаестак година. Гледао сам на ТВ-у филм „Грађанин Кејн” и то је било отприлике неких годину и нешто дана пре него што је Велс преминуо. Толико сам постао опседнут тим филмом, а да о Велсу заправо ништа нисам знао, па сам почео сам да истражујем и копам. Колико је тај филм на мене оставио утисак говори и чињеница да сам држао постер Орсона Велса на зиду у својој соби.

Верујем да сте тиме шокирали родитеље?

Ха, ха, и те како. Можете ли да замислите њихово изненађење када су на зиду, уместо какве музичке звезде или фудбалера, видели портрет позамашног старца са белом брадом!

И подржали су вас у тој „лудорији”?

Моји родитељи су имали отворен ум, припадали су левици и нису имали апсолутно никакве везе са уметношћу или са самим филмовима, осим што су волели да их гледају као и сви Мароканци.

Како сте трагали за Велсом тих година када није било интернета?

Био сам тада члан школске аматерске позоришне групе и онда сам све живе запиткивао и сазнао много тога, чак и то да је снимао филм у Мароку. Тако је моја прича о овом човеку, који је био прво у позоришту, а после и у филму и имао однос према Шекспиру којег смо и ми деца играли у школи, полако прерасла и у моју опсесију да се и сам посветим уметности. Толико сам био упоран да сам се докопао и једног дебелог филмског магазина у којем су Велсови филмови анализирани кадар по кадар и то је било то – хоћу и ја да се бавим филмом.

Ви сте дакле, рођени глумац и редитељ?

Изгледа да ми је било суђено. Првог Шекспира купио ми је отац у књижари, али он се ипак надао да ће ме све то проћи. Играо сам ја фудбал са децом из комшилука, био сам чак и капитен иако нисам био вешт фудбалер, али су ме изабрали јер сам био одличан организатор наших утакмица. Заправо, ја сам још тада режирао, јер то што сам ја за наш комшијски дечији тим радио управо и јесте била режија наших утакмица.

Почели сте прво као позоришни глумац и писац, а онда сте се све више окретали режији?

Кренуло је све аматерски. Полако сам откривао и важност употребе светла и сенки, инспирисали су ме филмови које сам видео и почео сам аматерски да их снимам заједно са својим пријатељима. И тако, мало-помало, стигао сам и до монтаже и до првих похвала мог наставника. Све то у почетку беше само моја огромна страст према филму и врло мало практичног знања.

Ви сте на многе начине посвећени уметности, памтим и вашу изложбу инсталација овде у Маракешу пре неколико година, али ме занима можете ли пристојно да живите од свог стваралаштва?

Е, да. Знате, немам милионе, али сам веома срећан што радим ово што радим, чак и ако је понекад баш тешко.

Сећам се премијере вашег филма „Хиљаду месеци” у Кану када сам приметила да имате и француског копродуцента?

Имао сам среће јер сам упознао посвећеног париског продуцента  који је предвидео да од мене може бити нешто. Подржавао ме је у много мојих филмова пуних 14 година. Продукција филма никада није лака, могли би рећи да ми у Мароку трошимо на филм око седамсто хиљада долара максимум, а филмови коштају заправо више од милион долара и треба се увек борити да се пронађе копродуцент. Нисам једини у овој ситуацији, многи редитељи имају исти проблем. И ово је та мрачна страна нашег рада. Чак је и Орсон Велс пред крај живота био у сличној ситуацији, када није могао да заврши финансијску конструкцију за свој последњи филм јер нико није желео да улаже у њега.

Можда ће се ситуација мало променити сада када сте добили „Златну звезду”?

Видећемо, надам се. Али, истински сам веома почаствован овом наградом и радујем се што сам после 25 година рада препознат на такав начин и што ми је награда уручена код куће. То ми је јако важно.

Ваше ауторско стваралаштво с једне стране значи много слободе, а са друге и зависност од фондова. Да ли морате због тога понекад да жртвујете слободу?

Увек постоје они који би да се уплићу својим саветима како би ви као редитељ требало да урадите ово или оно. Али, нешто да вам кажем – за своју слободу, за своју независност треба да се борите сваке секунде у животу. Стварање филма је компликовано, али филм је моја борба. Она је понекад исцрпљујућа, али је моја и истрајаћу.