Pogibija protinih kćeri

Gospođa Mila M. Mirković Kokić (Pljevlja 1928 – Kragujevac 2018), čitav život oplakivala je smrt svojih drugarica stradalih u italijanskoj odmazdi za prvodecembarski napad na Pljevlja 1941. Mnogo puta smo razgovarali o ovom događaju, a dosta sam znao i od svojih roditelja, koji su tog dana bili sa slavnom porodicom prote Sava T. Vukojičića. Pisala mi je i slala mejlove gospođa Mila i molila: „Zapiši i ovo, Vojkane.” I evo, nešto i zapisah.

A šta napisati? Gotovo sve što mi je i gospođa Mila pisala, a toliko sam puta sve to slušao od roditelja. Od svih tih ratnih dana, dva su im ostala najteža i najtužnija – 1. decembar 1941. i savezničko, američko bombardovanje Pljevalja 27. jula 1944. Bio je to, kako je otac pričao „pakao nad Pljevljima i Pljevljacima”.

Prepisujem nešto iz Milinog mejla o 1. decembru 1941.

„Pljevlja, moglo je to biti jutro 2. ili 3. decembra 1941. Ne čuje se pucnjava – tišina. Komšija javlja da se može ići po vodu, na trebovinskoj česmi (sada spomen-česma narodnom heroju Vuku Kneževiću – prim V. B.). Onaj ko ide mora da poveže belu traku oko ruke. Mama i ja odlazimo po vodu. Snega skoro da nema, ali mraz je stegao. Dok punimo kante, pogledamo ka ulici koja vodi ka Raskrsnici, a na samom početku, sa leve strane od kuće Vladislava Disa Rosića (odakle ulica ima blagi pad prema Milet Bašti), zaledila se krv i crveni se skoro do česme... Bilo nas je više koji smo došli po vodu, pa se ne sećam ko je rekao: ’Poginule su Kajine ćerke. Ubili su ih Talijani pucajući iz školske zgrade!’

Talijanski okupator brzo je stupio u odmazdu i počeo paliti i ubijati sve odakle su partizani pucali i gde su se nalazili... Počeli su od Crkve Svete Petke – Raskrsnice i čitavom današnjom Ulicom 1. decembra.”

Vatrena stihija od kuća koje su gorele brzo se širila i kad je već zahvatila i Grujičiće, istrčali su i Vukojičići i pridružili se grupi bežeći ka Milet Bašti... Italijanska vojska, koja je od škole (sada Gimnazija u Tršovoj ulici) napravila vojno uporište, imala je brisani prostor prema tom delu grada, otvorila je paljbu... Niko od čitave grupe koja je bežala nije ni poginuo ni bio ranjen. Samo dve rođene sestre – Jovanka Joka i Ljubinka Buba. Kad se pucnjava utišala, sklonili su ih sa ulice i sahranili preko puta njihove kuće, u bašti porodice Džuverović.

„Na dan njihovog otkopavanja radi sahrane na varoškom groblju okupilo se mnogo rodbine, komšija... Bilo je i Italijana. I ja sam došla s majkom i ocem. Imala sam 13 i po godina. Isto kao i Ljubinka Buba, koja mi je bila najbolja drugarica. Kada su skinuli zadnji sloj zemlje i smakli ćebe kojim su bile pokrivene, ukazao se potresan, nezaboravan prizor, koji sam pamtila čitav život. Dve sestre leže jedna pored druge, žutog voštanog lica. Nesrećna majka Katarina Kaja vrišti, kukaju braća, rodbina, svi prisutni plaču i jecaju. Stavljaju ih u zajednički sanduk. Tu je i nekoliko italijanskih vojnika i jedan oficir, alpinac u šeširu s peruškom, a vojnu pelerinu je tako ogrnuo da je pokrio lice. Plače... Onda scena kao da se događa u nekom filmu i koja mi je sve ove godine života bila pred očima. Italijanski oficir prilazi kovčegu, klekne, izvadi makaze i seče pramen Jokine prelepe crne kovrdžave kose, stavlja je u maramicu i lagano se udaljava.

Čujemo, govore da su Italijani organizovali sahranu. Napred se nosi krst na kojem na metalnoj tabli piše: Giovana e Buba. Hladan decembarski dan. Krivudava povorka prati Joku i Bubu na večni počinak. Prolazimo Karađorđevom ulicom (Grujičića sokak, sada Prvog decembra) pored zgarišta kuća Jankovića, Popovića Đolevića, Grujičića, Novakovića... pored izgorele crkvene zgrade i razrušene crkve... na Raskrsnici su skoro sve kuće izgorele... i Bajića sokakom (Ulica T. Pejatovića) dolazimo do groblja. Raka je već iskopana i spuštaju jedan sanduk sa njih dve – rođene sestre. Giovana e Buba.”

Lepe protine ćerke Ljubinka Buba (1927–1941) i Jovanka Joka (1923–1941), ili Giovana e Buba, spominju se samo u spisku „civilnih žrtava”, nešto kao „koletaralna” šteta.

Neka ove redove Jovanka i Ljubinka prime umesto cveta i sveće, za nezaborav, za prerano prekinutu mladost, za večni mir u carstvu nebeskom.

Vojkan T. Bojović,
Beograd