Погибија протиних кћери

Госпођа Мила М. Мирковић Кокић (Пљевља 1928 – Крагујевац 2018), читав живот оплакивала је смрт својих другарица страдалих у италијанској одмазди за прводецембарски напад на Пљевља 1941. Много пута смо разговарали о овом догађају, а доста сам знао и од својих родитеља, који су тог дана били са славном породицом проте Сава Т. Вукојичића. Писала ми је и слала мејлове госпођа Мила и молила: „Запиши и ово, Војкане.” И ево, нешто и записах.

А шта написати? Готово све што ми је и госпођа Мила писала, а толико сам пута све то слушао од родитеља. Од свих тих ратних дана, два су им остала најтежа и најтужнија – 1. децембар 1941. и савезничко, америчко бомбардовање Пљеваља 27. јула 1944. Био је то, како је отац причао „пакао над Пљевљима и Пљевљацима”.

Преписујем нешто из Милиног мејла о 1. децембру 1941.

„Пљевља, могло је то бити јутро 2. или 3. децембра 1941. Не чује се пуцњава – тишина. Комшија јавља да се може ићи по воду, на требовинској чесми (сада спомен-чесма народном хероју Вуку Кнежевићу – прим В. Б.). Онај ко иде мора да повеже белу траку око руке. Мама и ја одлазимо по воду. Снега скоро да нема, али мраз је стегао. Док пунимо канте, погледамо ка улици која води ка Раскрсници, а на самом почетку, са леве стране од куће Владислава Диса Росића (одакле улица има благи пад према Милет Башти), заледила се крв и црвени се скоро до чесме... Било нас је више који смо дошли по воду, па се не сећам ко је рекао: ’Погинуле су Кајине ћерке. Убили су их Талијани пуцајући из школске зграде!’

Талијански окупатор брзо је ступио у одмазду и почео палити и убијати све одакле су партизани пуцали и где су се налазили... Почели су од Цркве Свете Петке – Раскрснице и читавом данашњом Улицом 1. децембра.”

Ватрена стихија од кућа које су гореле брзо се ширила и кад је већ захватила и Грујичиће, истрчали су и Вукојичићи и придружили се групи бежећи ка Милет Башти... Италијанска војска, која је од школе (сада Гимназија у Тршовој улици) направила војно упориште, имала је брисани простор према том делу града, отворила је паљбу... Нико од читаве групе која је бежала није ни погинуо ни био рањен. Само две рођене сестре – Јованка Јока и Љубинка Буба. Кад се пуцњава утишала, склонили су их са улице и сахранили преко пута њихове куће, у башти породице Џуверовић.

„На дан њиховог откопавања ради сахране на варошком гробљу окупило се много родбине, комшија... Било је и Италијана. И ја сам дошла с мајком и оцем. Имала сам 13 и по година. Исто као и Љубинка Буба, која ми је била најбоља другарица. Када су скинули задњи слој земље и смакли ћебе којим су биле покривене, указао се потресан, незабораван призор, који сам памтила читав живот. Две сестре леже једна поред друге, жутог воштаног лица. Несрећна мајка Катарина Каја вришти, кукају браћа, родбина, сви присутни плачу и јецају. Стављају их у заједнички сандук. Ту је и неколико италијанских војника и један официр, алпинац у шеширу с перушком, а војну пелерину је тако огрнуо да је покрио лице. Плаче... Онда сцена као да се догађа у неком филму и која ми је све ове године живота била пред очима. Италијански официр прилази ковчегу, клекне, извади маказе и сече прамен Јокине прелепе црне коврџаве косе, ставља је у марамицу и лагано се удаљава.

Чујемо, говоре да су Италијани организовали сахрану. Напред се носи крст на којем на металној табли пише: Giovana e Buba. Хладан децембарски дан. Кривудава поворка прати Јоку и Бубу на вечни починак. Пролазимо Карађорђевом улицом (Грујичића сокак, сада Првог децембра) поред згаришта кућа Јанковића, Поповића Ђолевића, Грујичића, Новаковића... поред изгореле црквене зграде и разрушене цркве... на Раскрсници су скоро све куће изгореле... и Бајића сокаком (Улица Т. Пејатовића) долазимо до гробља. Рака је већ ископана и спуштају један сандук са њих две – рођене сестре. Giovana e Buba.”

Лепе протине ћерке Љубинка Буба (1927–1941) и Јованка Јока (1923–1941), или Giovanа e Buba, спомињу се само у списку „цивилних жртава”, нешто као „колетарална” штета.

Нека ове редове Јованка и Љубинка приме уместо цвета и свеће, за незаборав, за прерано прекинуту младост, за вечни мир у царству небеском.

Војкан Т. Бојовић,
Београд