Satiričaru se ne kliče

Završava se i ova godina, u kojoj je navršeno 150 godina od rođenja Radoja Domanovića (16. februar 1873 – 17. avgust 1908), takozvanog srpskog Džonatana Svifta, bez velikih manifestacija i govora u njegovu čast. To nije neobično, jer malo ko je ikada klicao jednom satiričaru, posebno onom koji je precizno definisao političke i društvene probleme svoga doba, a koji se evo, po principu dana mrmota, nepogrešivo ponavljaju tokom svih ovih 150 godina. Ključna misao tog mrmotskog dana, od veka i po, često je citirana Domanovićeva maksima: „Na našem političkom vašaru najgore dreče najgori, od njihove dreke ne čuješ pošten glas.”

I tvorac srpske satirično-alegorične pripovetke živeo je u vreme idolopoklonstva vođama, mentaliteta palanke, u doba režima poslednjih Obrenovića, kralja Milana i kralja Aleksandra, te politike Nikole Pašića. Atmosfera u društvu okretala se protiv opštih i otadžbinskih interesa, a u korist nejednakosti pred zakonom i u cilju jačanja moći manjine. Budući republikanac, opozicionar, Domanović i posle Majskog prevrata iz 1903. godine nastavlja da kritikuje vlast i pokreće svoj politički list Stradija, koji je imao 35 izdanja.

„Prošao je 29. maj, ali smo ostali mi. Mi isti onakvi kakvi smo i pre bili... Ministri mudri, seljaci dobri, vredni, činovnici spremni i savesni, žandarmi učtivi, pa se na svakog ljubazno smeše...”, ironično je zapažao. Šef korektora Državne štamparije postao je 1905. godine i taj posao radio je do smrti 1908. godine u Beogradu.

Domanović je po majci bio potomak Karađorđevog ustanika i vojvode Pavla Cukića, Domanovići su bili poreklom Hercegovci, a Radoje je rođen u Šumadiji, u selu Ovsište kod Kragujevca. Sin učitelja Miloša i majke Perside, i sam će se posvetiti pozivu profesora srpskog jezika u gimnazijama u Pirotu, Vranju i Leskovcu. U periodu od 1890. do 1894. godine studirao je istoriju i filologiju na beogradskoj Velikoj školi.

Ne znamo kuda idemo

Opoziciono usmerenje Domanović je sticao tokom sazrevanja, profesori su mu bili Pera Đorđević i Sreten Stojković, sledbenici Svetozara Markovića, hapšeni zbog neuspelog pokušaja da preuzmu kontrolu nad lokalnom vladom, a za vreme učiteljevanja u Pirotu, Domanović se upoznao s Jašom Prodanovićem, književnim kritičarem i političarem, koji je o njemu pisao u delu Naši i strani kao o slobodnom misliocu, vedroj, iskrenoj i nesebičnoj prirodi.

„Ja sam uticao na njega da se ne zapusti u palanci i da nastavi književni rad. Palanka je za književni rad ono mrtvo more o kome je on docnije pisao. Brzo su ga zavoleli svi čestiti intelektualci s kojima je dolazio u dodir. Uspeo je da zbliži i one koji su malo opštili među sobom i združio dotle razdružene. Svojom vedrinom i dobroćudnim humorom razvedravao je sumorne, kravio je mrzovoljne i izazivao osmeh u natmurenih. Dosada je bezobzirce bežala ispred njegovih duhovitih kozerija. A govorio je izvanredno lepo, izražavao se slikovito, davao sjajne portrete pojedinih ličnosti, iako nešto karikirane, rasipao obilato blagu zajedljivost i bezbolno peckanje. Malo je ljudi koji su znali tako slatko pričati. Poznavao je samo trojicu koji su se u tome takmičili s Domanovićem. To su: Nušić, Čiča Ilija Stanojević i Žarko Ilić. Domanović je takav ostao do kraja života”, pisao je Jaša Prodanović, koji se sećao da je Domanović živeo u teškim materijalnim prilikama, doduše ublaženim srećnim bračnim i porodičnim životom. Još tokom boravka u Vranju zdravlje mu se pogoršavalo i konstatovana mu je tuberkuloza, ali on nije mnogo mario za to, nastavljajući da živi boemskim životom. Pored profesure, jedno vreme bio je i pisar Ministarstva prosvete. Često je bio otpuštan iz službe, naročito posle kritičkog govora o položaju prosvetnih radnika 1898. godine. Domanović je čak dobijao i pretnje smrću, a Jaša Prodanović zapazio je i ovo: „Šta je režim spremao, danas se ne može pouzdano tvrditi. Nađen je u glavnoj policiji jedan spisak sa dvadesetinu imena, među kojima je bilo i Domanovićevo.”

Svetozar Ćorović, saradnik iz Zore, sećao ga se ovako: „Godine 1899. sastajao sam se sa njim u Beogradu. Bled, mršav, ispijen, pomućenih očiju, zamršene kose. Šešir izgužvan, odelo iznošeno, cipele gotovo poderane. Kad mu se potužih na nemarne pretplatnike i kad ga zamolih za novu priču on se nasmeja i odmahne rukom: ’More, ostavi. Zar mi je sad do priča. Nemam ti službe bre, brate, ja živim od danas do sutra, kao ona ptica za koju se Bog brine.’ Kad smo se drugi put sastali u Beogradu, izgledao mi je nekako sumorniji i više zajedljiv...”

Iz okolnosti zabranjenih okupljanja i slobode govora, korupcije i iskvarenosti, doušništva i propagande, Domanović se uzdizao satirom. Slike njegovih pripovedaka prikazuju preterane i izvrnute vrednosti koje se slave: ljudi su odlikovani za stvari zbog kojih bi trebalo da su u zatvoru, poslanike postavlja ministar policije, građani su u stvari robovi i utrkuju se u tome da budu žigosani i zajašeni, panduri jašu lažne patriote, škole su porok, a čitanje grozna strast. Epski junak Kraljević Marko po svom povratku na zemlju u šoku je zbog toga što se njegova borba protiv Turaka kosi sa interesima zemlje Srbije, koja je sada u prijateljstvu s Turskom. Vođa, u najboljoj Domanovićevoj pripoveci oličava Nikolu Pašića. One koji ga slepo slede vodi u propast i ambis, dok je i slepac i on sam. Bedni ljudi kaskaju za svojim izabranim vođom, iako su zbog njega izgubili sve, zemlju, rodbinu i prijatelje, na opasnom putu punom prepreka i jaruga, a do kraja nemušto ćutanje i obnevidelost predvodnika tumače kao mudrost. Ta mudrost glasi: ne znamo kuda idemo.

Hrabar sme i kad se plaši

Domanovićeva ironija je ubojita i blaga, čovek bi od nje mogao da se smeje i da plače u isti mah. Okviri njegovih pripovedaka daleka su putovanja, neke udaljene zemlje, lepe knjige koje je čitao, a često podseća na smešno vreme u kojem je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, gde su pisane knjige o privredi, a niko ništa nije sejao, gde je sve pretrpano moralnim poukama, a nigde nema morala ni pameti, gde se priča o štednji, a sve se rasipa. Stradija je zemlja u kojoj se ordenje deli nemilice, ministar policije je besan što čitava dva dana nikoga nisu tukli, a ministar finansija bavi se istorijom... I Domanovićev vo shvata da se Srbi ponose verom, a ne veruju ni u šta, diče se građanskim pravima, a glasaju kad im narede.

Jovan Skerlić smatrao je da je Domanović najbolju satiru napisao od 1897. do 1903. godine, ocenjujući: „Na stranu svaki politički obzir i simpatije, Domanović je u svoje satire unosio toliko od svog vrlo osobnog talenta, toliko književne jačine, da će one ostati na lepom mestu i onda kada više ne bude ljudi protiv kojih su te krvave satire bile pisane, i kada izumru, oni koji su u njima nalazili krike svojih duša i izraze svojih savesti.”

Domanović je na početku pisao pripovetke iz seoskog života, pod uticajem Gogolja i Janka Veselinovića, ali njegovi najveći dometi bile su satirične priče „Stradija”, „Danga”, „Vođa”, „Mrtvo more”, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima”, „Ukidanje strasti”, „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola” i druge. To što se gorko smejao izopačenosti društva i države i u svojim najtežim danima samo govori o njegovoj odvažnosti. Hrabar sme i kad se plaši.