Opsednutost reklamama

Živimo u eri u kojoj nas preplavljuju televizijske, štampane i reklame na bilbordima. Našim životima, našim ukusima, našim željama upravlja neka nevidljiva agresivna sila koja ne dozvoljava bilo kakvo lično razmišljanje prilikom opuštanja, jer nam stiže vizuelna, zatim tonska poruka koja sugeriše, a ne da se izbrisati, odstraniti, već se „lepi” bez obzira na to što u ruci držite daljinski upravljač ili novinsku stranicu, u koju vam „uleće” siledžijska reklama, poslata na teret mog i vašeg računa.

Naime, ova opsesija, njeno veličanstvo „reklama”, unapred se ugrađuje u cenu proizvoda, pa se nemilosrdno eksploatiše putem elektronskih vizuelnih medija zatim kroz štampu, preko mobilnih telefona, a naročito „bombarduje” u trenucima nekog aktuelnog, bilo sportskog ili drugog značajnijeg događaja. Toliko se osilila da u događaju učestvuje sa svojom trećinom ukupnog vremena, jer sigurnom proverom čovek od momenta početka reklame do momenta ponovnog nastavka programa može natenane da se okupa, osuši kosu i nastavi da gleda u začaranu kutiju odabranog programa. Mnogi novinski stupci su u odnosu na vesti koje donose negde na 50:50, tako da i kupovinom novina plaćamo reklamu. U mobilnom telefonu, u bilo koje polje vašeg interesovanja, „uskaču” reklame kojih se ne možete osloboditi, iako svoj broj niste prijavili kao reklamni pano oglašivača.

Kada bi reklameri plaćali reklame po tržišnim cenama, sasvim bi drugačije izgledala scena kojom se ne bi opterećivao konzument istih.

U daljoj konsekvenci, ugrađena cena reklame pored realnih troškova ubačenih u cenu proizvoda stvara se inflatorni udar, kojeg kroz nerealne vrednosti po treći put plaća potrošač.

Ovo me neobično podseća na odluku države da se iz upotrebe izbace plastične kese, a onda sledi ćutanje kad se te iste kese, već ubačene u cenu proizvoda, prodaju potrošaču – sada već po petostruko većoj ceni nego što je to bio slučaj pre njihove zabrane. I to postaje sasvim normalna pojava, čak i kod kupaca proizvoda koji se stavljaju u „njeno veličanstvo kesu”.

Nikola Radonja