Okupljanje, ali oko čega

Ne samo što još uvek mnogima nije jasno zašto se ovi izbori održavaju već je teško reći i šta su bile ključne teme oko kojih se vodila izborna kampanja.

Sudeći prema anketama, a ni njih nema kao ranijih godina, neće biti bitnijeg pomeranja u odnosu snaga između vlasti i opozicije. Pa ipak ovi izbori imaju potencijal da nagoveste buduće političke tokove u Srbiji.

Pre svega, postavlja se pitanje da li će SNS uspeti da povrati rejting koji garantuje mogućnost da samostalno formira vladu? Taj cilj nije neostvariv ako se ima u vidu da je nosilac SNS liste početkom prošle godine osvojio 60 odsto glasova. Ako većina onih koji su tada glasali za Aleksandra Vučića ponovo zaokruži njegovo ime kao nosioca liste, SNS bi uz podršku neke od manjinskih stranaka mogao samostalno da obezbedi većinu, a SPS bi ostao mlađi partner bez većeg uticaja na politička zbivanja. To je situacija koja bi donela najviše stabilnosti Srbiji, ali bi ostavila nerešeno pitanje preraspodele vlasti, što je i do sada bio najvažniji izvor povremenih erupcija dirigovanog nezadovoljstva.

Postoji, međutim, mogućnost da građani, ostajući uz vlast a protiv opozicije, u nešto većem broju nego lane poverenje poklone SPS-u. To nije nemoguće s obzirom na to da ta stranka upadljivo izbegava sukobe i svađe, istovremeno pomerajući svoju retoriku ka klasičnoj levici i zaboravljenim temama socijalne pravde i jednakosti koje su svi napustili. To bi svakako unelo novu dinamiku u odnose dve stranke iz vladajuće koalicije i nema sumnje da bi obeležilo funkcionisanje buduće vlade što u datim međunarodnim okolnostima nije ono što Srbiji treba. Zato ne bi trebalo isključiti ni manje verovatne, ali matematički moguće ishode.

Stranke koje se bore za glasove nacionalno orijentisanih birača raspoređene su na šest lista. Mada bi SRS, Nestorovićev glas iz naroda, ili Jeremićevi ozbiljni ljudi mogli da iznenade tako što bi neka od njih preskočila cenzus, ipak najviše neizvesnosti donosi duel dve liste za koje se verovalo da će biti okosnica nacionalnog okupljanja. Biće svakako zanimljivo videti da li je mudrije bilo koketiranje Miloša Jovanovića sa strankama sa kojima ga vezuje jedino antivučićizam ili insistiranje na nacionalnom okupljanju oko kosovskog zaveta.

Ukoliko većina nacionalnih glasova ode koaliciji NADA to će ojačati snagu opozicije i zaoštriti unutrašnje političke prilike u zemlji. Naredne četiri godine bi u tom slučaju bile obeležene sve izrazitijom polarizacijom i borbom za vlast između vladajućih i opozicionih stranaka bez jasnih političkih i ideoloških predznaka i ciljeva. Ukoliko pak većina glasova ode Milici i Bošku, to bi mogao biti početak formiranja jednog snažnog nacionalnog bloka koji bi u budućnosti mogao da postane ozbiljna politička snaga. Takva snažna narodnjačka desnica, poput sličnih stranaka u zapadnoj Evropi, već na sledećim izborima bi mogla da se uključi u borbu za vlast ili bar da postane deo nekog vladajućeg koalicionog aranžmana. Najverovatnija je, izgleda, pat pozicija koja nacionalnu desnicu, obrnuto srazmerno realnom potencijalu, drži daleko od institucija vlasti.

Najzanimljivija će svakako biti politička sudbina raznorodne koalicije okupljene oko marketinški loše skrojenog naziva – u kome dve od tri reči nose negativan emotivni naboj.

Srbija protiv nasilja osmišljena je, pre svega, da preuzme vlast u Beogradu. Nejasno je jedino iz kog razloga se od tog cilja, koji je tada mogao izvesno biti ostvaren, odustalo prošlog proleća. Dogovor Vučića i Đilasa o ponavljanju izbora u Beogradu tada je bio s gnušanjem odbijen od strane onih koji danas jašu u jednoj koloni prema tom cilju. Osvajanje Beograda, međutim, neće biti moguće bez podrške neke od manjih lista koje pređu cenzus u glavnom gradu. Vlast, međutim, uvek ima više resursa da pridobije takve liste, pa je veliko pitanje da li će taj cilj biti ostvaren. Ukoliko se to ne dogodi velika je verovatnoća da će se koalicija raspasti pre proleća i lokalnih izbora na kojima bi imala više šansi na uspeh. Nezadovoljeni apetiti ostali bi u tom slučaju stalni izvor političkih napetosti koje bi samo tražile povod za svoje ulične manifestacije.

Ukoliko, međutim, osvoji Beograd, to bi, takođe, vodilo kraju ove privremene koalicije, ali iz drugačijeg razloga. Tada bi, po prilici, došlo do stvaranja nove, ili čvršćeg grupisanja oko jedne dominantne stranke koja bi u naredne četiri godine mogla da predstavlja glavnog oponenta SNS-a. Đilas, kao lider takvog političkog entiteta je svestan da bi se bez čvrste organizacione strukture sadašnja koalicija ubrzo raspala.

Okoštavanje takve potpuno neideološki ustanovljene stranačke strukture sračunate isključivo na osvajanje vlasti bilo bi glavna politička posledica pobede opozicije u Beogradu. Sve stranke su, po definiciji, i interesne grupe, ali bi takva stranka-preduzeće već po načinu svog formiranja bila isključivo svedena na to. Druga važna politička posledica takvog ishoda bila bi podela u jezgru levo-liberalnih i ekoloških stranaka, koje su poslednjih godina stekle – za samostalno osvajanje vlasti nedovoljan ali prepoznatljiv politički identitet.

Sva ova pitanja se tiču prvenstveno stranaka i njihovih članova i simpatizera. Za obične građane ključno pitanje je, međutim, koji od ovih ishoda bi Srbiju najbolje mogao pripremiti da sa što manje štete prebrodi turbulentan period koji je pred nama. Novi svetski „tridesetogodišnji” rat koji se sve više rasplamsava između pretendenata na svetsku hegemoniju, mogao bi da zapali i Balkan. Najvažniji cilj koji u narednih desetak godina stoji pred odgovornom vlašću je da izbegne takav scenario, a da istovremeno ne ugrozi nacionalne i ekonomske interese zemlje. Zato su ovi izbori važni i samo to je, istina ne tako očigledna, tema oko koje se oni vrte.

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista