Окупљање, али око чега

Не само што још увек многима није јасно зашто се ови избори одржавају већ је тешко рећи и шта су биле кључне теме око којих се водила изборна кампања.

Судећи према анкетама, а ни њих нема као ранијих година, неће бити битнијег померања у односу снага између власти и опозиције. Па ипак ови избори имају потенцијал да наговесте будуће политичке токове у Србији.

Пре свега, поставља се питање да ли ће СНС успети да поврати рејтинг који гарантује могућност да самостално формира владу? Тај циљ није неостварив ако се има у виду да је носилац СНС листе почетком прошле године освојио 60 одсто гласова. Ако већина оних који су тада гласали за Александра Вучића поново заокружи његово име као носиоца листе, СНС би уз подршку неке од мањинских странака могао самостално да обезбеди већину, а СПС би остао млађи партнер без већег утицаја на политичка збивања. То је ситуација која би донела највише стабилности Србији, али би оставила нерешено питање прерасподеле власти, што је и до сада био најважнији извор повремених ерупција диригованог незадовољства.

Постоји, међутим, могућност да грађани, остајући уз власт а против опозиције, у нешто већем броју него лане поверење поклоне СПС-у. То није немогуће с обзиром на то да та странка упадљиво избегава сукобе и свађе, истовремено померајући своју реторику ка класичној левици и заборављеним темама социјалне правде и једнакости које су сви напустили. То би свакако унело нову динамику у односе две странке из владајуће коалиције и нема сумње да би обележило функционисање будуће владе што у датим међународним околностима није оно што Србији треба. Зато не би требало искључити ни мање вероватне, али математички могуће исходе.

Странке које се боре за гласове национално оријентисаних бирача распоређене су на шест листа. Мада би СРС, Несторовићев глас из народа, или Јеремићеви озбиљни људи могли да изненаде тако што би нека од њих прескочила цензус, ипак највише неизвесности доноси дуел две листе за које се веровало да ће бити окосница националног окупљања. Биће свакако занимљиво видети да ли је мудрије било кокетирање Милоша Јовановића са странкама са којима га везује једино антивучићизам или инсистирање на националном окупљању око косовског завета.

Уколико већина националних гласова оде коалицији НАДА то ће ојачати снагу опозиције и заоштрити унутрашње политичке прилике у земљи. Наредне четири године би у том случају биле обележене све изразитијом поларизацијом и борбом за власт између владајућих и опозиционих странака без јасних политичких и идеолошких предзнака и циљева. Уколико пак већина гласова оде Милици и Бошку, то би могао бити почетак формирања једног снажног националног блока који би у будућности могао да постане озбиљна политичка снага. Таква снажна народњачка десница, попут сличних странака у западној Европи, већ на следећим изборима би могла да се укључи у борбу за власт или бар да постане део неког владајућег коалиционог аранжмана. Највероватнија је, изгледа, пат позиција која националну десницу, обрнуто сразмерно реалном потенцијалу, држи далеко од институција власти.

Најзанимљивија ће свакако бити политичка судбина разнородне коалиције окупљене око маркетиншки лоше скројеног назива – у коме две од три речи носе негативан емотивни набој.

Србија против насиља осмишљена је, пре свега, да преузме власт у Београду. Нејасно је једино из ког разлога се од тог циља, који је тада могао извесно бити остварен, одустало прошлог пролећа. Договор Вучића и Ђиласа о понављању избора у Београду тада је био с гнушањем одбијен од стране оних који данас јашу у једној колони према том циљу. Освајање Београда, међутим, неће бити могуће без подршке неке од мањих листа које пређу цензус у главном граду. Власт, међутим, увек има више ресурса да придобије такве листе, па је велико питање да ли ће тај циљ бити остварен. Уколико се то не догоди велика је вероватноћа да ће се коалиција распасти пре пролећа и локалних избора на којима би имала више шанси на успех. Незадовољени апетити остали би у том случају стални извор политичких напетости које би само тражиле повод за своје уличне манифестације.

Уколико, међутим, освоји Београд, то би, такође, водило крају ове привремене коалиције, али из другачијег разлога. Тада би, по прилици, дошло до стварања нове, или чвршћег груписања око једне доминантне странке која би у наредне четири године могла да представља главног опонента СНС-а. Ђилас, као лидер таквог политичког ентитета је свестан да би се без чврсте организационе структуре садашња коалиција убрзо распала.

Окоштавање такве потпуно неидеолошки установљене страначке структуре срачунате искључиво на освајање власти било би главна политичка последица победе опозиције у Београду. Све странке су, по дефиницији, и интересне групе, али би таква странка-предузеће већ по начину свог формирања била искључиво сведена на то. Друга важна политичка последица таквог исхода била би подела у језгру лево-либералних и еколошких странака, које су последњих година стекле – за самостално освајање власти недовољан али препознатљив политички идентитет.

Сва ова питања се тичу првенствено странака и њихових чланова и симпатизера. За обичне грађане кључно питање је, међутим, који од ових исхода би Србију најбоље могао припремити да са што мање штете преброди турбулентан период који је пред нама. Нови светски „тридесетогодишњи” рат који се све више распламсава између претендената на светску хегемонију, могао би да запали и Балкан. Најважнији циљ који у наредних десетак година стоји пред одговорном влашћу је да избегне такав сценарио, а да истовремено не угрози националне и економске интересе земље. Зато су ови избори важни и само то је, истина не тако очигледна, тема око које се они врте.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa