Baku, ponos Zemlje vatre

Boško Jakšić

Baku – Neobuzdano bogatstvo naftnog kapitalizma još nije potisnulo uspomene na oskudnost sovjetskih vremena, kao što ni liberalizam nije nadvladao autokratiju, pa zapadni politički modernizam nema mnogo šansi u suočavanju s tradicijama epohe Orijenta ovog grada na obalama Kaspijskog mora.

Blago, ali ugodno decembarsko sunce nekako se probija kroz magličasto nebo. Čak ni vetar s mora – najveće površine vode smeštene unutar kopna na svetu – ne uspeva da raščisti horizont koji preseca TV toranj. Nije visok kao oni na koje sam se peo po Torontu, Šangaju ili Teheranu. Sa 310 metara tek je 40. po visini na svetu, ali deluje dominantno. Već na prvi pogled može se zaključiti da u Bakuu ima dosta novca. Otud još jedno takmičenje naftaša koji žele da impresioniraju visinama.

„Moderni Baku podseća na porodični podrum natrpan starim, beskorisnim stvarima u koji se niko ne usuđuje da uđe, uplašen da će se izgubiti”, kaže ovdašnji pisac Orhan Orhanov.

Zanima me taj „podrum” dobro očuvanih zidina i visoke Majdan kule okružene legendama i mitovima koji su dospeli na listu Uneskove baštine. Unutar modernog je srednjovekovni grad – Išeri Šeher. Ispunjen je svim relikvijama turističke industrije. Lagano ispijam čaj okružen melanholijom i bedemima. Obavezna konfekcija istoka: ibrici, amajlije od „zlog oka”, prodavnice beluga kavijara, art galerije, čajdžinice i kafei, mali molitveni i veći ćilimi. Žao mi je što nisam imao vremena da posetim nesumnjivo zanimljiv muzej tepiha. Ultramoderna zgrada podseća na urolani gigantski tepih.

Patina vremena ukazuje na autentičnu prošlost. Lutam lavirintom kaldrmisanih uličica da bih opet dospeo do palate Širvanšah koja je kompleks stambenih odaja, mauzoleja i zaobljenih trbušastih minareta iz 15. veka, koji ne podsećaju ni na jedan u susedstvu – ni na turske ni na persijske. Takvi se viđaju samo istočnije, po centralnoj Aziji, duž Puta svile, kojem je Baku bio jedna od luka. Tranzicija je mnogo starija nego što mislimo. Danas na horizontu nema džamija ni crkvenih tornjeva. Većina Azera su muslimani šiiti, kao i u Iranu, ali za razliku od Islamske Republike, religija ovde ne igra značajnu ulogu. Tradicija vuče korene iz presovjetskih vremena, kad su ugledni Azeri zajedno s Mustafom Kemal-pašom sekularizovali Tursku.

U prvom okruženju zidina je kolekcija umereno raskošnih zgrada podignutih krajem 19. veka, za „nuvo riš”, u vreme kad je Azerbejdžan bio prva zemlja naftnog buma i kad su Rotšildi i braća Nobel ovde dolazili da bi naftom uvećali svoje bogatstvo. Gradili su u mešavini neoklasicizma, gotike, baroka, art dekoa i elemenata islamske arhitekture ulicu za ulicom i stambene blokove, zbog čega su Baku zvali Parizom Kavkaza. Zgrade, za koje kažu da svaka ima neku svoju priču, kasnije, u sovjetska vremena, bile su rasparčavane na „kvartirke”, ali i dalje deluju elegantno, posebno noću, kad iluminacija iz fasada izvuče maksimum.

Sovjeti su gotovo uništili naftnu industriju kad su 1920. uzeli Azerbejdžan, ali danas obrise grada ponovo diktiraju nafta i gas, koji su omogućili da BDP ove godine dostigne 209 milijardi dolara. Prepoznaje se ambicija da grad postane prestonica, preskačući mnoge faze kroz koje su prolazile metropole sveta. Tri „Plamene kule” – juga, istoka i zapada – svetlucajući oblakoderi stila nalik onima u Dubaiju, koji deluju kao naduvana jedra, postali su simbol novog Azerbejdžana, poznatog kao Zemlja vatre. Ime je ukorenjeno u istoriji regiona, po kojem su plamenovi prirodnog gasa izbijali iz tla, ali podseća i na nekada široko rasprostranjenu veru Zoroastrijanaca, koji su vatru smatrali simbolom božanskog. Motiv tri vatre prisutan je i na grbu Bakua.

Nov grad sav je u tom stilu, uključujući i bivši Trampov toranj, koji je kasnije prodat i pretvoren u luksuzni hotel „Ric Karlton”. Na drugoj strani avenije Njeftčilar – avenije naftnih radnika – nezaobilazni su uniformni simboli svih naftaša, vlasnika obavezne „formule 1”: prodavnice „Lamborginija”, „Aston Martina”, „Bentlija” i „Ferarija”, tu su i „Guči”, „Dior”, „Botega Veneta”, radnje skupih italijanskih odela „Brioni” i „Kavali”, juvelirnice „Tifani” i „Kartije”. Ne znam ko to kupuje, pošto se po predgrađima, gde žive ljudi čije su prosečne plate 500–600 dolara, još voze „lade”. Većina nije bogata kao što bi raskošne fasade, od kojih neke prikrivaju korupciju, trebalo da poruče, a i vlasti baš ne žele da posetilac vidi ono što bi stanovnici Bakua najradije ostavili za sobom. Ono što nafta ne može da popravi, može da pomogne da se sakrije.

Neboderi su uklopljeni iznad širokih bulevara, od kojih je najduži onaj od 25 kilometara. Predveče ih zakrče poput novogodišnjih jelki ukrašeni kombiji, koji bi da prodajom kebaba ili dolmi privuku one što ih posle posla kod kuće ne čeka večera. Da nema maslina i čempresa, bulevari bi delovali kao da su preneti iz Moskve. Nije to jedini sačuvani pečat sovjetskih vremena. Većina žitelja i dalje govori ruski, dok je bivši sistem vladavine dograđen tipičnim istočnjačkim nepotizmom centralne Azije, koga se pridržava i predsednik Ilham Alijev, koji je vlast nasledio od oca Hajdara, a kao uspomena na njega podignut je centar impresivne arhitekture. Spoljašnjost ovog zaštitnog znaka Bakua zadivila me više od unutrašnje postavke starih automobila, istorije zemlje, porodice Alijev i operskih diva s početka 20. veka.

Baku je još jedan od onih gradova izmešanog identiteta u kojima staro pozdravlja futurizam, a istok dobrodošlicom ugošćava Zapad. Za dva miliona njegovih stanovnika ovo mesto je „srce sveta”. Možda malo pretenciozno, ali Azeri su veoma ponosni na svoj grad. „Baku je tako divan. Ovaj grad je na vrhu sveta, iako ne znamo kako da izguramo do kraja meseca”, priznaje mi kelner u čajdžinici, ali radije ne bi da kaže svoje ime.