Osam decenija od zločina u Vraniću

Za vreme Drugog svetskog rata, pod parolom navodne borbe protiv komunista i tobožnje „zaštite srpstva”, tzv. Jugoslovenska vojska u otadžbini, u saradnji s okupatorom, vršila je masovna zlodela i to ne samo nad pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta, već i nad članovima njihovih porodica.

U dugom spisku i nizu ravnogorskih zločina, svakako najmonstruozniji dogodio se u zlokobnoj noći 20/21. decembra 1943. godine. Prvi bataljon Posavske brigade Avalskog korpusa JVuO tada je izvršio masovni pokolj civila u 14 kuća u Vraniću. Zverski su ubili oko 70 stanovnika tog sela, uglavnom starijih, ali i žena i dece. Jedina „krivica” stradalnika bila je u tome što su pripadali porodicama osumnjičenim za saradnju s partizanima.

Prva na redu bila je kuća Stevana Pantića, u kojoj su masakrirali svih desetoro ukućana. Potom su nastavili pokolj i u drugim kućama. Među zverski ubijenima bila je i šesnaestogodišnja Vidosava Vida Pantić, ali i jednogodišnji Ljubomir Pantić. U toj noći strave i užasa zločinci nisu poštedeli čak ni Katarinu Ilić, petomesečnu bebu u kolevci.

Neverovatno, ali istinito, za neljudsko divljanje svi učesnici tog jezivog krvavog pira, zlikovci pomračenog uma, za „uspešno izvršenje zadatka”, pod komandom zloglasnog Spasoja Drenjanina Zeke, odmah su dobili pohvalu i unapređenje vrhovne četničke komande.

Vranić nije zaboravio. „Vranić zna i pamti”, naziv je komemorativnog skupa koji, u čast i iz poštovanja prema nevino stradalima, organizuje Udruženje „20. decembar” iz ovog mesta.

Tradicionalno, cveće i vence na humke žrtava polažu i potomci boraca NOR, kao i delegacije levičarskih: partija, udruženja, pokreta. Što bi rekao pesnik: „Ti grobovi nisu rake, već kolevke novih snaga.”

Vesna Milunović,
dipl. politikolog, Novi Beograd