Veliki gospodin starog, plemenitog kova

Tiho i gotovo neprimetno je iz naših života nažalost otišao još jedan izuzetan čovek, uvažen član slovačke zajednice, profesor dr Vladimir Valent. A ništa nije ukazivalo da će nas napustiti. Do nedavno je, po svom dobrom običaju, prosledio elektronskom poštom najnovije izdanje časopisa „Slovaka u rasejanju”. A bio je, poput nekog prilježnog agencijskog novinara koji raznorodne informacije ne zadržava za sebe, nego ih danonoćno prosleđuje najširem krugu poznanika. Otuda sam i ja redovno dobijao od profesora Valenta obaveštenja i pozivnice za važne kulturne manifestacije i stručne skupove, elektronske verzije časopisa, stručne i naučne radove iz oblasti tehnologije, zaštite životne sredine, istorije i kulture Slovaka, zapisane anegdote i šale, zbirke vrhunskih fotografija prirode, znamenitih kulturno-istorijskih spomenika, čuvenih galerija i muzeja, egzotičnih turističkih destinacija, prepisku i polemike koje je vodio sa važnim ljudima u zemlji i inostranstvu i dr. Kad god sam mu poslao moje stručne radove, novinske članke, tekst govora – polemike ili elektronsku verziju slovačkog dodatka u lokalnom nedeljniku „Pančevac”, uvek je galantno zahvaljivao i obavezno poslao svoje utiske, primedbe i predloge u vidu opsežne analize. Bio je, zbilja, pažljiv slušalac i sagovornik u dijalogu.

Uvek je bio vrlo ljubazan, predusretljiv, prefinjenih manira, vedrog duha, energičan, rečit i temeljan u izlaganju. Mnogi su mu u Matici slovačkoj potajno zamerali upravo na toj njegovoj detaljnosti i opširnosti u govoru. On, kao cenjeni profesor univerziteta (do penzionisanja je bio redovni profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu Univerziteta u Beogradu) i erudita starog kova, samo je hteo da verno služi istini i boljitku slovačke manjine u Srbiji. Tek se iz ponekih privatnih razgovora, ali ne i iz njegovog držanja i ophođenja sa drugima, moglo naslutiti da je mnogo puta nailazio na nerazumevanje i doživljavao razočaranja u slovačkoj zajednici.

Svaki susret sa njim je za mene značio malu radost da ću steći neka nova saznanja i uživati u njegovoj elokvenciji na besprekornom slovačkom jeziku. Naročito sam uživao da slušam profesora Valenta kada se prisećao svog detinjstva i rane mladosti u rodnoj Selenči. Zahvaljujući njemu mi je Selenča postala posebna, bliska i draga, iako sam u njoj bio svega dva puta. Nedovoljno za selo koje je zahvaljujući opisima profesora Valenta dobilo arkadijska obličja.

Profesor Valent je bio poštovan i u samoj Slovačkoj. Njegova reč je imala težinu i mislim da je bio najbolji nezvanični ambasador Slovaka iz Srbije u matičnoj državi i drugde. Ne samo zato što je bio visoko obrazovan, načitan, uvaženi stručnjak i autoritet u svojoj oblasti, perfektan znalac slovačkog jezika i dobar govornik, nego i zbog toga što nikad nije pokazivao ambicije za osvajanjem visokih položaja, niti lobirao da mu se dodeli neka lukrativna uloga. Kao skromnom i visoko moralnom čoveku, svesnom svojih vrlina i vrednosti, bilo mu je potpuno strano da naplaćuje svoju posvećenost slovačkoj zajednici i žudi za javnim priznanjima i odlikovanjima. Slobodouman i intelektualno stamen klonio se svakog interesnog grupašenja i klanovskog dogovaranja. Profesor Vladimir Valent će nam ostati u lepom sećanju kao jedan od poslednjih, legendarnih članova stare garde obnovljene Matice slovačke u Srbiji. Imali smo šta da naučimo od njega. Slava vam i hvala profesore.