Велики господин старог, племенитог кова

Тихо и готово неприметно је из наших живота нажалост отишао још један изузетан човек, уважен члан словачке заједнице, професор др Владимир Валент. А ништа није указивало да ће нас напустити. До недавно је, по свом добром обичају, проследио електронском поштом најновије издање часописа „Словака у расејању”. А био је, попут неког приљежног агенцијског новинара који разнородне информације не задржава за себе, него их даноноћно прослеђује најширем кругу познаника. Отуда сам и ја редовно добијао од професора Валента обавештења и позивнице за важне културне манифестације и стручне скупове, електронске верзије часописа, стручне и научне радове из области технологије, заштите животне средине, историје и културе Словака, записане анегдоте и шале, збирке врхунских фотографија природе, знаменитих културно-историјских споменика, чувених галерија и музеја, егзотичних туристичких дестинација, преписку и полемике које је водио са важним људима у земљи и иностранству и др. Кад год сам му послао моје стручне радове, новинске чланке, текст говора – полемике или електронску верзију словачког додатка у локалном недељнику „Панчевац”, увек је галантно захваљивао и обавезно послао своје утиске, примедбе и предлоге у виду опсежне анализе. Био је, збиља, пажљив слушалац и саговорник у дијалогу.

Увек је био врло љубазан, предусретљив, префињених манира, ведрог духа, енергичан, речит и темељан у излагању. Многи су му у Матици словачкој потајно замерали управо на тој његовој детаљности и опширности у говору. Он, као цењени професор универзитета (до пензионисања је био редовни професор на Технолошко-металуршком факултету Универзитета у Београду) и ерудита старог кова, само је хтео да верно служи истини и бољитку словачке мањине у Србији. Тек се из понеких приватних разговора, али не и из његовог држања и опхођења са другима, могло наслутити да је много пута наилазио на неразумевање и доживљавао разочарања у словачкој заједници.

Сваки сусрет са њим је за мене значио малу радост да ћу стећи нека нова сазнања и уживати у његовој елоквенцији на беспрекорном словачком језику. Нарочито сам уживао да слушам професора Валента када се присећао свог детињства и ране младости у родној Селенчи. Захваљујући њему ми је Селенча постала посебна, блиска и драга, иако сам у њој био свега два пута. Недовољно за село које је захваљујући описима професора Валента добило аркадијска обличја.

Професор Валент је био поштован и у самој Словачкој. Његова реч је имала тежину и мислим да је био најбољи незванични амбасадор Словака из Србије у матичној држави и другде. Не само зато што је био високо образован, начитан, уважени стручњак и ауторитет у својој области, перфектан зналац словачког језика и добар говорник, него и због тога што никад није показивао амбиције за освајањем високих положаја, нити лобирао да му се додели нека лукративна улога. Као скромном и високо моралном човеку, свесном својих врлина и вредности, било му је потпуно страно да наплаћује своју посвећеност словачкој заједници и жуди за јавним признањима и одликовањима. Слободоуман и интелектуално стамен клонио се сваког интересног групашења и клановског договарања. Професор Владимир Валент ће нам остати у лепом сећању као један од последњих, легендарних чланова старе гарде обновљене Матице словачке у Србији. Имали смо шта да научимо од њега. Слава вам и хвала професоре.